Autor

Vesna

U šetnji

ISKORISTI PONUĐENO

od strane Vesna

Jesen u mom sokaku

 

Svake godine mislim da leto prođe brzo,sve brže. Iskreno priznajem da volim kada je toplo. Ne bunim se nikada kada je toplo koliko god bilo. Volim tu veliku količinu Sunca oko sebe, dugačak dan, večernju šetnju… Ma sve volim kada je leto 🙂 No, bila bih nepravedna ako kažem da jesen u mom sokaku nije lepa na svoj drugačije obojeni način.

Kada podvučem crtu uvek nekako dođem do toga da nam svako godišnje doba ponudi drugačije uživanje, a mi smo čarobnjaci koji prepoznajemo (ili ne) i široko raširenih ruku prihvatimo, uživamo i volimo. Obrni-okreni sve zavisi samo od nas. Ponuda je raznolika i velika,a nama je prepušteno da izaberemo za sebe najbolje.

 

Ravnica

 

Sećam se dolazaka kući sa letovanja koja su uvek završavala posetom Banja Luci, rodnom kraju mojih roditelja. Pamtim taj osećaj mira kada stignemo u ravnicu. Uvek sam upravo to povezivala sa kućom. Ravnica oko nas i stigli smo. Jer šta drugo pita dete nego: kada stižemo? Da, ravnica je moja kuća, dom, prirodno stanište. Okružuje me od uvek i zauvek.

Naš lepi grad upravo svojim širokim bulevarima i starim sokacima pleni lepotom i pruža bezbroj mogućnosti da provedemo vreme napolju, na vazduhu, u šetnji ili vožnji bicikla.

 

Poteraj bicikl

 

E tu smo, evo rešenja 🙂 To je moj najlepši utisak od pre neki dan. Ulovila sam sunčanu stranu bašte u Gondoli i sela da popijem svoju limunadu, sačekam sestru i ćerku, krenem dalje. Sunčala se, grejala, uživala i posmatrala. Gondolu volim, tu baštu volim. Sviđa mi se taj mirni deo u zahuktalom gradu. Raskošno drveće Dunavskog parka preko puta, blizina Dunava, prelep pogled na nekadašnji Korzo. Kada je zima i hladno, veliki prozori su nam obezbedili sve to ali na toplom. Gondola je dobar izbor za sva godišnja doba. Detaljnije o kompletnoj ponudi pogledajte http://www.gondola-restoran.rs/ .

Gde je tu bicikl pitate se vi 😉 Svuda oko nas ravničara. To sam posmatrala ušuškana na sunčanoj terasi Gondole. Primetila sam prilično puno ljudi koji su svoj put od tačke A do tačke B rešili da pređu biciklom. Ravnica nam je pružila mogućnost da bez preterane muke poteramo bicikl i sve svoje prohteve rešimo brzo, lako i dobro za nas, okruženje. Ohrabrujuće je bilo što sam videla porodicu u vožnji, mlade, malo starije, mnogo starije sve u pokretu i u vožnji ka svom cilju. Moram vam priznati da sam primetila da su Novosađanke aktivnije po ovom pitanju. Takav je moj utisak bio tog dana. Naravno da je svaki njihov bicikl opremljen korpom, cvećem. Doterane, u vožnji na biciklu krenule na posao, pijacu, druženje. Razna godišta su prolazila, pozdravljala se učtivim klimanjem glave. Ja kao posmatrač sa strane, slučajni prolaznik u tom obraćanju sam osetila posebno razumevanje i prisnost, snagu i podršku.

 

Ugrabi priliku

 

Ravnica nam je čista srca ponudila veliku priliku da uživamo u prirodi. Želim da verujem da će naš grad dobiti u svakom svom delu staze za bicikliste jer to je naše glavno prevozno sredstvo. Da, to je naša prilika da volimo sebe i Svet oko sebe na pravi način. Bila sam znatno mlađa kada je moj, tada novi, drugar stigao iz planinskih predela i sa dvadesetak godina učio da vozi bicikl. Meni je to tada bilo smešno i čudno, a danas znam koliko smo privilegovani jer nam je rođenjem ponuđeno da uživamo u prirodi,a pritom će nam naše telo biti zahvalno što ga volimo na pravi način.

 

P.S. Nije mi bila namera da vam otkrijem toplu vodu već samo da vas podsetim i još jednom ohrabrim da iskoristite ponuđeno.

Gondola

Šimšir

Boje jeseni

0 Komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
U šetnji

ZAJEDNIČKO DVORIŠTE U ZMAJ JOVINOJ

od strane Vesna

Dnevna šetnja

 

Nedavno sam u razgovoru sa mojom decom pokušala da izaberem kuda da vodimo naše rođake iz belog Sveta. Svo troje smo pokušali da budemo konstruktivni, maštoviti, da pokažemo najlepše i najbolje. Dala sam prednost mlađima od sebe, slušala. Moram priznati da sam bila po malo tužna kada su došli do zaključka da dnevna šetnja ne pruža veliki izbor u gradu Novom Sadu.

Konačan zaključak mlađih je bio da je naš centar grada mali. Hm? Da, možemo to pogledati iz te perspektive brzih i kratkih pogleda. Ja ih doživljavam upravo tako. Prosto su napretkom i brzim razvojem mladi danas svoj život usmerili na brzo i mnogo. Sve je tako u njihovim životima i svaki drugačiji izbor ih po malo stavlja sa strane.

 

Osmeh

 

Da se razumemo, sve smo mi to uklopili i naši rođaci su otišli sa velikim osmehom na licu, gomilom fotografija i video snimaka zaljubljeni u naš ušuškani mali centar grada. Velika je to razlika šetati Zmaj Jovinom i Dunavskom i nekim velikim gradom u Australiji.

No, ja sam posle svega toga ostala u nekim samo mojim razmišljanjima i analizama. Pokušala sam da dokučim šta je to što mi živimo i što možemo podeliti sa svetom. Sasvim sam sigurna da mnogo stručniji ljudi od mene već imaju pregršt odgovora na ovo pitanje ali dala sam sebi za pravo da probam iz perspektive sasvim običnog zaljubljenika u svoj grad da prenesem svoj intimni utisak.

 

Prođi ili ostani

 

Tako sam ja stigla do pasaža. Da, prođi ili ostani. Pasaž koji povezuje Zmaj Jovinu 22 i 24 je moj izbor. Ponovo sam bila po mom mišljenju 🙂 mudra i u više navrata sa mojom ćerkom ostala u Fićkiću. Nikada se nisam zbog toga pokajala. Prvo mi je ona zakazivala sastanke u Fićkiću, a zatim sam ja krenula sa svojim prijateljima da uživam u toj lepoj atmosferi. Upravo to je moj najjači utisak. Tu smo u centru zbivanja, a malo sa strane, tiho i mirno. Da se razumemo, Fićkić je mali, najmanji kafe koji ja poznajem ali sa lepim i udobnim prostorom ispred. Upoznata sam da u dugim zimskim noćima u tom majušnom prostoru izabrani koji uspeju da obezbede malo prostora za sebe uživaju i dobro se provode, druže… Ja sam posetilac kada je vreme napolju lepo i sunčano. U junu, kada lipa cveta potpuno je savršeno odvojiti vreme i posvetiti ga sebi baš tu, u tom dvorištu.

 

Dvorište

 

Upravo tako, taj pasaž ja doživljavam kao zajedničko dvorište. U osnovi to jeste baš tako. Dve istorijski vredne kuće u Zmaj Jovinoj, brojevi 22 i 24 dele dvorište. Nekoliko osnovnih informacija možete pogledati ovde:  http://www.ns.in.rs/en/ZMAJ-JOVINA-22/

Mislim da je upravo to magija koju možemo podeliti sa drugim ljudima, sa posetiocima. Taj zaboravljeni osećaj zajedničkog, a opet našeg. Ja sam u tom dvorištu izabrala Fićkić zbog preslatkog naziva, lepe bašte, drveta ispod kojeg mogu da sednem bez suncobrana, a da sam opet u hladu. Sigurna sam da bi neko od vas izabrao drugi deo dvorišta u kojem bi uživao i ponovo se vratio.

Ono što želim da ovim tekstom podelim, naglasim, izdvojim je baš taj deo kada ne moramo proći kroz dvorište koje je konstruisano kao prolaz nego ostati i odmoriti, sesti. Nije prošlo stotinu i više godina kada su ljudi živeli u zajedničkim dvorištima i delili život. Pritom bili srećni, nasmejani i zadovoljni. Brzo napredujemo, grabimo napred ali postoje tako male stvari koje oplemenjuju i izdvajaju nas kao vrstu na Zemlji. Mislim da svako od nas ima obavezu da ih neguje i prenosi dalje. Ne živimo više (u glavnom) u zajedničkim dvorištima ali imamo na našu ogromnu sreću prostore u gradu koji neguju upravo taj osećaj da zajedno može biti lepo i ugodno.

0 Komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Momenti

IMA LI DUŠA PREDNOST

od strane Vesna

Sećate li se svog detinjstva?

 

Krenula sam večeras u jednu mnogo lepu i meni dragu priču. Počela sam sa pitanjima. Imam ih ja još 🙂 Volela bih da kada sve ovo pročitate odvojite malo vremena i prisetite se, na taj način odgovorite. Biće mi drago da napišete, podelite svoje sećanje. Mudri ljudi kažu da u tim uspomenama krijemo ili pokazujemo našu suštinu, cilj, želje, početak puta kojim smo odlučili da krenemo.

Moje detinjstvo je, pretpostavljate vezano za moj dragi Petrovaradin 🙂 Seoce moje malo u gradu. Obožavam tu prisnu atmosferu koje se sećam. Uđeš u autobus, kao mlađi se prvo svima javiš pa kreneš dalje. Jer svi smo se manje-više znali. Svi stariji u Petrovaradinu su znali  čiji smo, odakle smo i ne daj Bože da se glupiraš ili uradiš neku glupost. Nevolja na vidiku, a glas do roditelja i bez mobilnih telefona stigao pre tebe.

Dunav odmah pored nas, šuma u kojoj ima materijala za luk, strelu, pecaroši u Šinteru, Švebu. Sve nam je bilo baš tu pored nas. Treba samo da odlučiš šta te najviše zanima, ekipa postoji i krećeš. To su nam te aktivnosti u prirodi koja nas je počastila lepotom i raznovrsnošču na dohvat ruke, prigrlila nas dozvolivši nam da odrastemo slobodno i veselo.

Škola

 

Vremena su se promenila i to je divno. Želim da verujem i verujem da se razvijamo, idemo napred. No, kada je nama stiglo vreme za školu nekako je sve to bilo mnogo mirnije nego danas. Prosto dođe ta famozna sedma godina i ti ideš u najbližu školu. Nema biranja učiteljice, društva, predavača, jezika. Čega svega! Ja sam u mom delu Petrovaradina pripala Maloj školi. E sad, to se objašnjava ovako: za naše malo mesto postojala je samo jedna škola “Vladimir Nazor” i glavna zgrada je na obodu Tvrđave, kod Parkića. Za nas koji smo stanovali malo dalje postojala je i postoji zgrada u kojoj se išlo i ide do četvrtog razreda. Po dva odeljenja za svaki razred. To je bila i ostala Mala škola 🙂

Da vam ne detaljišem previše, nema potrebe. Opet smo svi bili kao porodica, znali se između sebe, znali nas svi učitelji, teta Stanka nas hranila, a teta Staza spremala za nama. Danas mislim da je to neprocenjivo bogatstvo koje nosim iz svog detinjstva. Taj predivni osećaj sigurnosti i pripadnosti. Da li treba da vam objašnjavam koliko sam bila srećna kada sam moju decu uvela u istu zgradu da krenu u prvi razred?

Generacija

 

Život i ja smo se dogovorili da ja ostanem i živim u Petrovaradinu. Moj dom, utočište je ovde i ni malo se ne žalim. Uživam svom snagom i zahvalna sam što je ispalo baš tako.

Novo vreme, novi vek, nove mogućnosti. Donelo nam je pregršt mogućnosti koje mogu biti iskorišćene na razne načine, i dobro i loše. Društvene mreže su predmet raznih diskusija. Iskustva su podeljena i potpuno drugačija. Lično mislim da zavise od našeg izbora, želje i mudrosti.

Život nas je poslao na različite strane. Društvene mreže su nam obezbedile da se povežemo i organizujemo. Na inicijativu nostalgičnog, vrednog i nasmejanog Sekrike na FB se oformila grupa Generacija Petrovaradin. Malo po malo rasla je i prerasla u grupu svih nas koji smo vezani za malu, veliku školu, Dunav, Oficirac, Tvrđavu, za Petrovaradin. Ima nas raznih godišta, na raznim krajevima Sveta. Međutim, najlepše je što se uz pomoć vrednih i posvećenih ljudi već sedam godina sretnemo svako leto u avgustu. Tehnika nam je pomogla da se povežemo i okupimo ali stisak ruke, osmeh i razgovor je neprocenjivo. Tako smo se i prošle subote sakupili uz naš Dunav, na Šaranu i nahranili naše duše pesmom, igrom, susretom sa ljudima sa kojima smo podelili detinjstvo, mladost. Svake godine pristigne neko novo lice koje dugo nisam videla i svake godine se iskreno radujem i uživam u razgovoru i društvu ljudi koji dele slična sećanja. Znam da nam nedostaje još puno drugara koji su iz nekog razloga neobavešteni ili sprečeni da se družimo ali uvek se isto tako nadam da će stići i da ćemo se iskreno zagrliti i nasmejati.

Svake godine susret sa ljudima mog detinjstva doživim kao neprocenjiv poklon mojoj duši i kao ono malo koje znači puno, koje je vrednije od svega što možemo opipati,a značajno oplemeni život i obogati ga snažnim emocijama koje traju….

Da, dajte češće svojoj duši prednost, nahranite je i oplemenite lepotom i emocijama koje u vama izazivaju radost i vraćaju osmeh. Vratite se u detinjstvo i obradujte dete koje je sasvim sigurno uvek sa vama.

P.S. Učinite mi malu radost i poslušajte  https://www.youtube.com/watch?v=QYEC4TZsy-Y

Nekakvim čudom na radiju koji upravo slušam zasvirala je baš sada 🙂

 

0 Komentar
1 FacebookTwitterPinterestEmail
U šetnji

KAKO STIĆI NA KRAJ SVETA

od strane Vesna

Pre neki dan sam u neobaveznom razgovoru na moju konstataciju kako volim i poštujem dva mlada čoveka, tačnije na moju izjavu: pa oni su baš dobri 🙂 dobila odgovor: Tebi je sve dobro! Pa da, jeste, upravo tako sam odlučila. Razgovaram i razmišljam samo o lepim i dobrim događajima, ljudima, mestima. Da li je to uvek moguće? Nije baš uvek ali svakako da jeste u većini situacija ako svesno razmišljaš tako.

Tako sam ja shvatila da već prilično dugo nisam sela i posvetila se pisanju koje volim. Zujala jesam 🙂 ali pisala nisam. Svega nečega i opravdanog i neopravdanog. Što bi rekli Meksikanci, siesta. Moja je ovo leto baš nekako prava i prijala mi je. Večeras sam ipak rešila da ugodim sebi i na ovaj način. Leto mi je dozvolilo da sam napolju, na dvorištu. Lagana muzika, vetrić i moja želja da podelim sa svima vama moju prvu posetu Kovilju.

 

Pravo vreme uvek stigne

 

Ne bih previše da se ponavljam ali od rođenja do dana današnjeg ja sam na sremskoj strani. Petrovaradin, jedan jedini za mene. Hodala, vozila, prevozili me na razne strane po mom lepom gradu i okolini ali nikada nisam bila u Kovilju. Upoznala nekoliko divnih ljudi iz tog malog mesta, divno se družila, razgovarala, nasmejala. Obećala puno puta, eto mene stižem! Nikada do ovog leta. Pravo vreme se nekako namesti i moja želja da vidim Kovilj se ispunila.

Verujte mi na reč, samo iskreno i bez preteranih kalkulacija želeti i eto ostvarenja. Lepe stvari su jako jednostavne 🙂 Moji predivni prijatelji Saša i Brana su mi ne znajući tu moju želju predložili posetu Kovilju jednog običnog radnog dana. Raširenih ruku i sa velikim osmehom na licu prihvatila.

 

Vratile se rode

 

Kovilj je mesto koje pripada novosadskoj opštini, Južnobačkom okrugu. Za sve vas koji niste iz ovih krajeva: https://tools.wmflabs.org/geohack/geohack.php?pagename=%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%99&params=45.223333_N_20.019666_E_type:city

Spominje se u spisima još od daleke 1554. godine. Mesto koje je kao i svako drugo mesto na ovim našim prostorima prošlo mnogo turbulentnih vremena ali opstalo i tiho plovi kroz vreme. Da, tiho. To je moj prvi utisak kada smo ušli u Kovilj. Mir, široke ulice, prostor, zeleno na svakom ćošku. Ipak, najveći utisak su rode 🙂 Nikada nisam videla toliko gnezda na relativno malom prostoru. Mnogo vole da se vrate baš tu. Za mene je to bio neoboriv znak da im je u Kovilju lepo i potaman za život i proširenje porodice. Upravo tako jer u velikoj većini gnezda koje sam videla virile su male glave novopridošlih članova porodice. Mislim da je njihov osećaj za opstanak daleko istančaniji nego naš. A one se vraćaju svake godine! Da oslušnemo malo više i bolje prirodu?

 

Fazan

 

Smestili smo se u restoranu pored manastira Kovilj. To je posebna priča, zaslužuje više prostora i vremena. Za početak uđite malo u istoriju, legendu http://koviljskimanastirprezentacija.blogspot.com/ . Sve im je nekako tu pored pa i veličanstveni Dunav. Čime se počastiti u Kovilju? Ribom, naravno. Iskreno se nadam da svi vi koji ste privilegovani da živite pored ove velike reke nikada ali nikada ne propuštate ovu priliku. Ja se svakoj prilici da se gostim ribljim specijalitetima radujem kao trogodišnje dete 🙂 Ovoga puta imala sam i ogroman razlog. Fenomenalna čorba i pržena riba. Opet jednostavno bez previše filozofiranja i rezultat je savršen! Velika pohvala za sve zaposlene restorana Fazan. Tihi, nenametljivi konobar i odlična kuvarica. Sasvim dovoljno da na terasi sa pogledom na šumu sa jedne strane i manastir sa druge uživate u prirodi, istoriji, miru i tišini po svim osnovama.

 

Ima li kraj sveta

 

Mislim da je malo novosađana koji bar nisu čuli za čardu Na kraju sveta. Gospodin Pera Varenika je davno upravo tako rešio da nazove i podigne objekat koji je mnogo godina obeležavao Kovilj. Nema više čarde ali uspomene i priče su ostale. Šta je bio motiv za taj naziv? Da li je Gos’n Pera baš tu stavio tačku na Svet? Ostaće tajna ali će živeti priča i preći u legendu.

U svakom slučaju pojavio se čovek koji je u vojvođanskoj ravnici, uz Dunav prepoznao lepotu i mir koji samo priroda i dobri ljudi mogu da podele. To je moj utisak o Kovilju.

Da se na kraju vratim na početak. Okružite se dobrim ljudima, poželite i uživajte. Hvala Saša i Brano <3

2 Komentari
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Momenti

EXIT

od strane Vesna

Finalno odbrojavanje

 

Spavamo još jednu noć i kreće mladost u svoje noćne pohode. Finalno odbrojavanje počelo već odavno, a početak samo što nije. Početak Exit-a, festivala koji je uspeo da obeleži naš grad, da ga predstavi i dovede nam mlade ljude sa raznih krajeva sveta. Opuštena mladost kreće na Tvrđavu.

Sve to baš tako već 18 godina! Prvi, nulti Exit je održan 2000. godine na platou ispred Filozofskog fakulteta. Već sledeće godine naša Lepotica širi svoje ruke i želi dobrodošlicu desetinama hiljada mladih ljudi svake godine. Tvrđava u svoj svojoj raskoši i lepoti svake godine strpljivo i dostojanstveno ugosti veliki broj gostiju. Sada bih ja opet samo da vam pričam o svojoj miljenici 🙂 Ali ostaviću vas da se malo vratite i pročitate http://novosadskazujalica.com/lepotica-i-zver/ To je prvi tekst o mojoj lepotici, a priznajem da će ih svakako biti još. Ona je toliko lepa i moćna da ne postoji broj reči koji je mogu opisati. Jednostavno morate doći, videti, pomirisati, opipati… Podelila sam sa vama i moj strah za njenu bezbednost u kolu desetina hiljada mladih koji je posete. Nisam stručna samo zabrinuta. Leon, jedan od ljudi koji predvode UGRIP je na to sasvim mirno i samouvereno rekao da za to brige nema, ona je toliko snažna i velika da ostaje tu još dugo. Svakako pronađite UGRIP-ovu stranu na FB https://www.facebook.com/kontraminskisistem/ i uronite u čarobni svet Tvrđave koji ne vidimo.

Muzička čarolija

 

Upravo tako, čarolija zvuka, muzike. Ovoga puta neću biti skromna i podeliću sa vama da sam imala to zadovoljstvo da posetim festival već na samom početku. Nemojte mi baš puno zameriti ali mislim da je to bila neka već davna 2002. godina. Već tada je to izgledalo drugačije i obećavalo je pre svega dobre koncerte za ljubitelje takve vrste provoda. Nekoliko bina, dobri izvođači, tada najviše domaći i idemo. Potpuno drugačije i jako dobro.

Godina po godina, priča se širila, moja deca rasla i krenula. Nekako potpuno logično za našu malu porodicu. Muzika uvek, razna, ušuškani u Petrovaradinu, šetnje Tvrđavom. Dovoljno da Exit bude naša letnja svakodnevnica par dana.

Ono što sam ja krenula da radim poslednjih godina je da zujim gradom za vreme Exit-a, po danu, predveče. Moram vam priznati da je meni baš lepo biti u okruženju mladih ljudi koji su nasmejani, veseli, zagrljeni, glasni. Sve to što mladost nosi sa sobom i što proleti za tren. Ta doza ludosti i bezbrižnosti koja kratko traje ali je potpuno očaravajuća i preko potrebna svima. Možda je baš to osnovni utisak koji Exit svake godine ostavi na mene i razlog zbog kojeg ga volim.

Pre tri godine sam mojoj deci onako usput rekla da bih vrlo rado odslušala mladog Tom Odell-a koji je te godine bio na Tvrđavi. Na moju veliku sreću, radost i ponos moji mladi ljudi su to svojoj mami i obezbedili. To je bio poseban doživljaj za mene. Ponovo na Exit-u ali ovoga puta sa mojom ćerkom i njenom drugaricom. Sve je bilo mnogo drugačije od moje prethodne posete 🙂 No, savršeno.

Evo nas na početku, još jednom spavamo i počinje EXIT. Ja ću kao i prethodnih godina vatromet odgledati sa moje terase i uživati, muziku slušati u mom dvorištu i opet uživati. Ali možda ću najviše uživati u energiji i radosti koju taj festival i svi njegovi posetioci kao lavinu sruče na naš grad četiri dana. Svako leto sam beskrajno srećna što sam tu gde jesam i što sam privilegovana da nekoliko dana u godini živim radost bez prestanka. Exit za mene nosi osmeh i radost.

 

0 Komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Momenti

POGLED NA FUDBALSKU UTAKMICU KROZ OKO ŽENE

od strane Vesna

Ima li žena i o fudbalskoj utakmici mišljenje

 

Moram na početku da vam priznam koliko sam razmišljala kako započeti ovu priču. Za početak kako dati naslov već toliko puta ispričanoj priči, kuda krenuti… A baš silno želim da se malo pozabavim i ovom temom ali s pokušajem da nađem način da budem ozbiljna, sa istinskim stavom kada odmah tu pored sebe imam muškarca koji kaže da je Svet otišao do đavola kada žene gledaju fudbal 🙂

Na moju ogromnu sreću i radost rasla sam u porodici u kojoj su sva ali bukvalno sva velika sportska dešavanja bila praznik u kući. Ne preterujem, časna reč. Ali ima tu i mali, dodatni detalj. Mama, tata i ne jedna nego dve ćerke. Opet na moje veliko zadovoljstvo to nikada nije bio detalj koji je umanjio svečanu atmosferu. Hvala im do neba jer su kroz taj realno mali životni segment reagovali kao veliki i vrlo napredni ljudi. Sve smo gledali, lomili ruke ispred ekrana, glasno navijali, radovali se i tugovali zajedno. Kada posle puno godina razmišljam o svemu tome shvatam da su nas i na taj način učili koliko je potrebno poštovati vredne i posvećene ljude spremne da se odreknu mnogo čega, da vredno rade i trude se za pobedu i uspeh. Znam, sada će velika većina vas reći i za ogroman novac ali zašto svako od nas nije odabrao sport i beskonačno trenirao, radio i zaradio gore spomenuti 🙂 Talenat je mnogo manji deo od rada i odricanja.

Stigosmo tako i do fudbala. Moram priznati da mi je ta igra u nekim manje važnim i malim utakmicama prilično zamorna, dugo traje, ogroman je teren, stići od jednog gola do drugog je veliki posao. No, kada to rade mnogo dobri igrači onda je to istinski dinamično i zanimljivo. Vremenom sam shvatila da postoji i taktika osim trčanja, da su važna pravila koja se moraju poštovati, šta je to što dobre igrače razlikuje od manje dobrih. Ima tu puno toga i ja imam prostora za napredovanje i učenje. Znam. Najvažnije mi je da želim još puno toga da naučim.

 

Svet se okupio da igra fudbal

 

Svetsko prvenstvo ove godine u Rusiji. Ogromna zemlja spremna da na najbolji mogući način dočeka i ugosti fudbalsku elitu majke Zemlje. Valjda još od proslave Titovog rođendana i velikog sleta u Beogradu svake godine, volim i dan danas te masovne plesno-muzičke manifestacije 🙂 Zato uvek gledam sva otvaranja i zatvaranja veliki svetskih sportskih događaja. Ove godine sam posle otvaranja pratila i utakmicu, naravno.

No, ovo prvenstvo ima i posebnu draž. Stigli su i naši momci do Rusije. Za početak, malo li je? Prvu utakmicu odgledala kod kuće i uzbuđenju nikad kraja. Pobedili i dozvolili nam da sa smeškom odemo na spavanje.

Stigla na red i druga utakmica u grupi. Moja ćerka i ja pravimo nagli zaokret u nastupu, neočekivani dribling. Odlazimo u Piceriju Garden da u veselom društvu, najviše muškaraca, odgledamo ovaj važan meč. Sva mesta unapred rezervisana. Imale smo i mi naša dva.

Zašto baš Garden? Moram i to da vam ispričam. Istinski lep i prijatan prostor. Vodilo se računa o svakom detalju. Svaki put kada dođem kod njih imam taj lepi osećaj da sam kod kuće, samo malo drugačiji raspored nameštaja. Nasmejano i opušteno osoblje i Mile pica. Možda je on kao vlasnik ovog restorana važna karika. Svima vama koji ste iz našeg lepog grada ne moram baš puno da objašnjavam. Vama koji nemate tu sreću da živite u Novom Sadu ili ste značajno mlađi ljudi malo objašnjenje: to je čovek koji je prilično davno imao hrabrosti i volje da otvori prvu Piceriju u Novom Sadu, da krene dalje i otvori za nas Točak, najpopularniju diskoteku u drugoj polovini 80-tih. Kada sam prvi put ušla u Garden shvatila sam da prepoznajem puno ljudi koje nisam imala priliku da vidim dugo godina i bila sam vrlo srećna zbog toga.

Tako je bilo i ovaj put. Bilo je tu i sredovečnih i mlađih ljudi, stolova gde su samo sedele gospođe i gospođice, puno nas. Krenula i utakmica. Moram vam reći da smo moja ćerka i ja bile među ređim stolovima gde su sedele žene i gledale utakmicu. U jednom momentu je devojka koja se brinula za naše posluženje malo začuđeno pitala: vi gledate? Da, naravno u glas nas dve. Da vam pričam o utakmici mislim da nema potrebe. Verujem da je velika većina vas gledala, poradovala se i odbolovala u isto vreme. Nisam dovoljno stručna da komenarišem i pametujem o samoj igri, pravilima. Samo znam da sam gledala sa puno strasti i ljubavi jer tako velike utakmice u meni izazivaju puno emocija. Možda zbog toga postoje žene koje vole sportska dešavanja. Da li je to razlog što se neke žene posvećuju praćenju velikih sportskih događaja pa i fudbala? Iz mog ugla gledanja jedan od razloga svakako jeste.

Verujte mi ne razmišljam baš previše o tome. Ovog juna nikako. Radujem se kada imam dobro društvo da strasno i glasno ispratimo utakmicu. Pored toga znam da ću uvek biti uz male ekrane ili na terenu kada želim da uživam, podržim, navijam, gledam vredne i posvećene mlade ljude.

0 Komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Na putu

ZAŠTO JE MAJ MORE

od strane Vesna

Oslobodi se rutine

 

Upravo tako, oslobodi se rutine, navike i već mnogo davno utvrđenog. Uhvati u letu nešto novo i možda sasvim dobro za tebe.

Na našim prostorima maj smo uvek povezivali sa Prvomajskim urankom, krajem školske godine, maturom, pripremom za prijemne ispite raznih vrsta. Svašta nešto što je važno, što zaokružuje radnu godinu po svim osnovama. Kao veliki poštovalac vrednih i odgovornih ljudi dajem aplauz na otvorenoj sceni svima vama koji uspešno i sa zadovoljnim osmehom privodite kraju svoje obaveze. Cilj opravdava trud, po nekada žrtvu i odlaganje sitnih i krupnih lenčarenja.

No, sasvim sam sigurna da postoje godine kada možeš da iskočiš na kratko iz svega toga i prirediš sebi mali praznik. Za neke od vas pristigne neki mirniji maj koji ti dozvoli da ga posvetiš sebi, porodici, dragim ljudima.

 

Moj novi maj

 

Ja sam ga otkrila ove godine u sasvim novom svetlu. Dozvolila sam sebi da iskočim iz davno naučene lekcije da se letuje i odmara u julu i avgustu.

More volim mnogo, dugo, iskreno i bez reserve. Volim miris, plavetnilo, šum ljuljuškanja talasa i večernju pesmu zrikavaca. Ne mogu ništa da izdvojim i kažem da ja posebno. Za mene je sve posebno i apsolutno čarobno kada se samo približim velikoj vodi. Obnavlja i uveseljava svaku moju ćeliju. Sunce, more, obala. To je mir, odmor i nema dalje.

Zato vam ne moram pričati osećanje kada sam pre nešto malo manje od tri nedelje uronila u sve te mirise i slike. Kao da se desio klik u glavi koji me isključio iz svakodnevnice i dozvolio mi da samo uživam. Maj mi je dozvolio da se to uživanje poveća na najviši mogući nivo. Dozvolio mi je da nema gužve, previše buke, mirisa kojekakvih kulinarskih specijaliteta. Nema žurbe da uloviš mesto na plaži, sedneš na kafu, popiješ ledeno pivo koje vrućina voli. More je, po rečima mog novog druga Ilije (5 godina, op.aut. 🙂 ), kristalno bistro! Temperatura vode mi je dozvolila da se rashladim jer je van vode bilo ozbiljno toplo.

Kako to obično biva kada se osećam dobro nekako se kockice slože i desi se da sam okružena isto tako dobrim ljudima. Više puta do sada sam pisala koliko mi je to važno i koliko mi znači. Prosto, ne postoji luksuz koji se ogleda u stvarima, a da može da zameni iskren i gromoglasan smeh dobrih ljudi.

Pričali smo na raznim jezicima, mnogo se smejali, savršeno razumeli, hrabrili ronioca Iliju, po malo pevali, razmenjivali iskustva iz Makedonije, Srbije, Grčke i istinski uživali. Ništa nije bilo obaveza i pod moranje. Sve je bilo vrlo spontano i kad ko želi i može. Tada je odmor i zajednički provedeno vreme istinsko uživanje.

Sunce i more

Šta da vam kažem na kraju? Za mene je Sunce izvor snage i radosti, more mira i opuštanja. Zato sam beskrajno zahvalna što živim u mom divnom gradu koji krasi veličanstveni Dunav, moja velika voda pored mene, moj svakodnevni mir i opuštanje.

Isto tako zahvalna sam kada god sam u prilici da bar na nekoliko dana uronim u plavetnilo te veličanstvene velike vode. Ove godine bilo je to u maju, od sada mom mesecu za opuštanje. Mesec kada je sunčano do sedam uveče, toplo, opušteno, nasmejano i mirno.

Iskreno preporučujem! Za početak, verujte mi na reč. Maj je more 🙂

0 Komentar
1 FacebookTwitterPinterestEmail
U šetnji

NOĆ MUZEJA I LEPOTE

od strane Vesna

Šta nam zapravo nudi Noć muzeja

 

Podeliću samo sa vama jednu malu tajnu. Molim, ne širite dalje 🙂 Ja sam sinoć prvi put pronašla vreme i krenula u noć… Shvatila sam da sam do sada imala previše beznačajnih i besmislenih izgovora koji su me ostavljali bez novog i lepog iskustva, bez mira i lepote koju sam pronašla sinoć u laganoj šetnji i predivnim eksponatima koji su tu, oko mene, a ja sam uporno ubeđivala sebe da nemam dovoljno vremena da sve to i doživim, da sam umorna, zauzeta. Ponavljam: sve same besmislice koje u momentu izgledaju odlično da sam sebe opravdaš i ostaneš uljuljkan u svakodnevnici.

Kuda večeras

 

Ovo pitanje se postavlja na početku. Velika je ponuda, kuda krenuti, šta videti. Za početak znala sam da moram biti u društvu osobe koja deli moja interesovanja, slično razmišlja i gleda svet oko nas sličnim pogledom. A ko bolji od najbolje drugarice? Pristala je u trenu, odmah. Znala sam ja to. Tolike godine se poznajemo i delimo misli.

Sastanak u Dunavskoj, pravimo plan i idemo dalje. U neobaveznom ćaskanju i uz čašu laganog piva nas dve smo se bez previše muke dogovorile kako ćemo provesti noć lepote i umetnosti, istorije i znamenitih ljudi. A baš to nam otvoreni muzeji, galerije, prostori opremljeni za tu namenu nude. Bez previše pompe otvaraju nam se vrata veoma značajnih i kvalitetnih delova našeg grada koje najčešće podrazumevamo da su tu, pored nas ali ući ćemo neki drugi put. Upravo to mi se sinoć motalo po glavi. Podrazumevamo puno toga što nam može samo oplemeniti i ulepšati život. Zašto nismo spremni da se češće napojimo neverovatnim uticajem umetnosti i kreativnih ljudi? Šta nas sprečava? Izgovori kao moji? Istinski želim da verujem da postoji velika grupa ljudi koja pronađe vreme i redovno svoj život oplemenjuje lepotom. Tačnije, znam da postoji ali iskreno želim da nas bude još mnogo više. Nije potrebno previše truda i vremena. Samo puno želje i poštovanja prema ljudima koji neumorno ostavljaju taj svetlucavi trag iza sebe. Veliki su u svojoj posvećenosti i marljivosti, želji da iz svog ugla zabeleže trenutak i podele ga sa nama.

Mislim da nema potrebe da vam opisujem mesta koje smo moja Dada i ja posetile. To ću ostaviti svakom od vas da izabere. Mi smo birale prema našim interesovanjima, a svako od vas neka poštuje svoja. To je najbitnije jer to je najlepši način da na pravi način iskoristite priliku koja vam se tako nesebično nudi.

Zašto muzej?

 

Zato što nas na najlepši mogući način upoznaje sa nama samima, sa našom prošlosti. Zato što nas vodi kroz istoriju. Učiteljica života kažu mudri ljudi. Zato što nas upoznaje sa velikim umetnicima, čarobnjacima koji su oslikali, izvajali, nacrtali nas, naše momente i osećanja. Zato što dobijamo priliku da uzdignemo sebe, naučimo puno i oplemenimo svoj život. Zato što nas primora da na kratko zastanemo, razmislimo i sa sjajem u očima i mirom u duši krenemo dalje mudriji i zadovoljniji.

Najljubaznije vas molim priuštite sebi takve trenutke. Svaki je vredan i značajan samo za vas.

0 Komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Momenti

DUBOKO UDAHNI, KRENI, ŽIVI

od strane Vesna

TRENUCI

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen,

opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah,

zaista vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,

više sutona posmatrao, na više planina popeo,

više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikada

nisam otišao,

jeo manje boba,a više sladoleda.

Imao više stvarnih,a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što je razumno i plodno

proživeo svaki minut svog života:imao sam,

jasno, i časaka ludosti.

Ali, kad bih mogao nazad da se vratim,

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,

od trenutaka samo, nemojte propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda

nisu išli bez

toplomera, termofora,

kišobrana i padobrana.

Kada bih opet mogao da živim,

lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,

s proleća bih počeo bosonog da hodam

i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao,

više sutona posmatrao i sa više dece igrao,

kada bih život pred sobom imao.

Ali, vidite, imam 85 godina, i znam

Da umirem.

Horhe Luis Borhes

 

 

Baš je teško posle ovih reči smisliti nešto zanimljivo, a da bude i pametno 🙂 Veliki pesnik je u tako malo reči izneo svoju viziju i suštinu života.

Nemam još uvek iskustvo, a negde ni pravo da budem u tako visokim raspravama ali dajem sebi za pravo da vam ispričam koliko malo hrabrosti i ludosti treba da odživite par lepih trenutaka u sred radne nedelje.

Razgovarali smo i pisali već o tempu života koji nas je zahuktao i ubacio u radno odelo i pižamu. Da se ne ponavljam previše.

Pisala sam i o toj našoj borbi da održimo opuštenu životnu nit koja nas spaja i vraća snagu. Pročitali http://novosadskazujalica.com/lepota-zivota-na-samo-jednom-mestu/ ?

Ovoga puta želim da se osvrnem na jedan davno ustanovljen običaj u našem gradu. Veseli provod u sred radne nedelje. Sigurna sam da veći gradovi od nas imaju nešto slično ali naša varoš to neguje već dosta dugo. I kada je broj stanovnika bio značajno manji znalo se koji je radni dan  rezervisan za Đavu, a koji za Točak. To je moralo biti ispoštovano. Prosto ne može drugačije, moraš otići, nasmejati se, sresti gomilu ljudi i uživati.

Upravo zbog toga sam bila prijatno iznenađena i srećna kada sam pre malo više od godinu dana saznala da utorkom moraš biti na svirci u Šećer & Soul.

https://www.facebook.com/secerandsoul/

Šećer & Soul

Da ironija bude veća, oči mi je otvorila moja već spominjana sestra koja živi u Holandiji. Upravo tako je bilo. I tada, a i prošle nedelje provele smo odlično utorak veče u Šećeru uz fenomenalnu svirku Tri jarca. Vrsni muzičari, iskusni voditelji kompletnog programa i fenomenalni Boris Režak. Trio za 5+! Kafe pun dobro raspoloženih mladih i nešto manje mladih ljudi spremnih da svoj život oplemene trenucima uz odlične muzičare i odličan izbor muzike koji se nudi utorkom. Svi razigrani i vrlo raspevani. Ne želim da vam prepričavam svaki detalj. Morate sebi to priuštiti ukoliko volite opuštenu atmosferu i domaći pop/rock repertoar.

Da, upravo tako. Šećer je mesto koje će vam utorkom uveče uliti životnu energiju za ostatak radne, zahuktale nedelje. Volim da svratim do njih i kada nije utorak, da se razumemo. Jutarnja kafa je prijatna, vrlo pažljivo se bira ko će svirati u Šećeru. A svira se svaki vikend. Kvalitet pre svega dolazi na prvo mesto. Dajem sebi za pravo da primetim da je to za svako poštovanje. Obraća se pažnja na svaki detalj i na taj način se traje 🙂

Da rezimiramo, obezbedite sebi što više tih trenutaka za pamćenje, trenutaka koji će vam nasmejati lice. Radim sutra, idem u školu, na fakultet? Da, treba i sve to. Savesno i najbolje što se može. Ali tih par sati veselog društva i dobre muzike će vas učiniti snažnijim i spremnijim za sve što nam svakodnevnica nosi. Malo ludosti i puno hrabrosti 🙂

2 Komentari
3 FacebookTwitterPinterestEmail
U šetnji

LEPOTA ŽIVOTA NA SAMO JEDNOM MESTU

od strane Vesna

Šetnja osnaži telo i oplemeni dušu.

 

Potpuno slučajno, tačnije vrlo spontano, večeras sam na kratko prošetala Zmaj Jovinom ulicom. Za vas koji dolazite u Novi Sad biću preciznija i reći ulicom Jovana Jovanovića Zmaja 🙂 Verujte mi da sam ovaj pun naziv ulice proveravala na Google-u. Ceo svoj život sam u Novom Sadu i Zmaj Jovina je nekako potpuno odomaćen i za nas jedini naziv ove ulice. Morala sam samo da proverim kojim redosledom su u zvaničnom nazivu gradski oci želeli da predstave našeg velikog sugrađanina,odnosno, da li prvo ime i prezime pa veliki nadimak ili obrnuto 🙂

Zauvek ću ostati na usvojenom nazivu Zmaj Jovina. Nekako toplo, domaćinski,ljudski, samo naše je upravo to. Kada se srećem sa ljudima ili vodim goste uvek će biti na taj način izgovorena lokacija te magične ulice. A upravo je tako doživljavam. Kao potpunu magiju našeg grada. Ni kraće ulice ni lepšeg prostora!

Večeras sam sa svojom sestrom i njenom devojčicom bukvalno prošla samo deo ulice. Ponovo sam ostala zadivljena i očarana brojem ljudi, ležernošću kojom zrači i opušta sve nas koji se tu nađemo. Moja sestra živi u Holandiji i upravo mi je večeras, po ko zna koji put, ponovila da kod njih nema tako nešto. Veliki broj šetača, zaljubljenih parova, mladih roditelja sa decom, starije gospode, tinejdžera u prvom izlasku. Svi na jednom mestu. Svi su tu negde opušteni, spori i zadovoljni. Postavila mi je pitanje odakle tim svim ljudima vreme i novac? U koje god doba dana uroniš u Zmaj Jovinu ljudi sede, druže se, šetaju. Uvek je puna i vesela. Ja tačan, precizan odgovor ne znam. Nisam se nikada udubljivala previše u moguće odgovore na tako jednostavna, a negde logična pitanja. U svim državama u kojima sam živela, a da nisam menjala grad, u Zmaj Jovinoj je bilo i jeste tako. Uvek ima ljudi i uvek je opuštena i prijatna. Sve države su imale neke sisteme i menjale su oblik i vlast ali nisu poremetile ritam života našeg grada. Ugrožavaju ga, moram priznati i napadaju sa svih strana. Menjaju na neki način i nas, sasvim sigurno. Ali ta nit koja se provlači verovatno desetinama godina ili duže ne puca i ne dozvoljava ni jednom društvenom uređenju da je prekine.

 

Novo doba – ljudi uvek isti

 

Da, upravo tako. Novo doba, neki novi sistemi, zahuktali način života. Sve to prihvatamo i živimo, poštujemo, prilagođavamo se. Da li to zovemo napredak, razvoj, evolucija… Kako god da zovemo mi tiho i nenametljivo držimo i čuvamo tu našu predivnu potrebu da usporimo i priuštimo sebi i dragim ljudima oko sebe malo odmora i druženja. Mislim da sve to ima veze sa nama i prostorom u kojem smo rođeni i živimo. To jako volim i negujem u svojoj porodici.

I večeras sam u tih nekoliko minuta čula neke druge jezike, razgovore. To je tako prirodna potreba svih ljudi ma gde oni živeli. Na žalost, neki od njih su dozvolili da ih taj ubrzani tempo života potpuno udalji od onoga što je na neki način iskonsko i prirodno. Kada bilo kojim povodom kročim u našu Zmaj Jovinu nekako se osećam dobro i optimistično 🙂 Želim da verujem da uz sve ludosti i teškoće koje tako stoički podnosimo još uvek pažljivo negujemo tu prirodnu potrebu da se odmorimo, nasmejemo i dišemo vazduh napolju.

Nisam imala odgovor na pitanje moje sestre ali smo se večeras na kratko baš slatko ubacile u tu vrevu divnih Novosađana i naših gostiju. I verujte mi uživale 🙂

 

P.S. Moja deca su večeras otišla da se sa svojim vršnjacima druže negde napolju. Smatram to kao lični uspeh. Kročili su u dvadesete i idu sasvim sigurno pravim putem.

0 Komentar
1 FacebookTwitterPinterestEmail