U šetnji

Novosađani

Ovaj podnaslov, Novosađani, mi daje mogućnost da napišem roman. Nije mi to namera ali svakako bih želela da se, iz mog ugla, osvrnem baš na nas.

Život mi je dozvolio da zagrabim malo srećnija vremena i da prozujim po nekim raznim gradovima. Uvek je bilo zanimljivo i ugodno iskustvo. Po svojoj prirodi volim da upoznajem nove i drugačije predele, ljude, običaje, kulture.

Ipak, moram vam reći da sam prilikom svakog predstavljanja na pomen mog grada dobijala posebno poštovanje. Meni je to istinski značilo i znači do dana današnjeg jer sam srećna kada ljudi prepoznaju duboku nit koja se decenijama provlači kroz Novi Sad i čini nas Novosađanima.

Zašto

Zašto tako mislim i pišem? Pre svega, volim poziciju na kojoj su naši preci odlučili da se nastane. Ne mogu da zamislim sebe u gradu koji nema veliku vodu 🙂 Dunav je naše more, ljubav,naš život. Zatim imamo Frušku, naša pluća, vazduh, mir.

Sagradili su nam Tvrđavu i obeležili nas zauvek 🙂 zvezdom koja sija i širi na sve nas samo lepotu i osmeh, sigurnost.

Naša balkanska vetrometina u Evropi dovela nam je i divne ljude. Ravnica nas je razmazila i naučila da živimo u izobilju, a istok i zapad su nam doveli ljude koji su doneli deo svojih običaja i kulture.

Naš grad

Da, izrastao je naš grad, a mi smo ga obeležili. Čini mi se da se taj lagani tempo života, ljubaznost i široki osmeh dobrodošlice ukorenio mnogo pre nas. Dopada mi se što su ljudi dolazili i odlazili ali je najveći broj njih prepoznao baš to kao osnovu Novosađana.

Upravo šarolikost svih nas i poštovanje koje delimo jedni prema drugima čine naš mali prostor u Univerzumu toliko prijatnim za život i toliko posebnim. Uvek obrazložim svim gostima koji primate kako lepi momci i devojke šetaju ulicama rečenicom da se osvrnu malo u nazad i shvate koji su se sve narodi ovde pomešali 🙂 Kako ne bi bili lepi i stasiti, pametni i vredni?

Naša pravila

Postoje i nežno negujemo naša pravila. Nisu teška i stroga. Sve je prosto, jednostavno. Nauči svoju decu da je hvala, molim, oprosti, izvini sasvim normalno koristiti u situacijama kada se to očekuje. Čuvaj svoju okolinu, ne bacaj otpatke. Poželi dobro jutro svom komšiji, javi se. Pomozi starijem od sebe, ponesi torbu sa pijace. Pomozi mlađem od sebe da pređe ulicu.

Nije teško? Zar ne? Upravo zato što mislim da sve to još uvek postoji u našem gradu mislim da je drugačiji i poseban. Ta tiha uljudnost i gospodstvenost se oseti. Nekada kažu da smo hladni, da ne iskazujemo emocije. Mislim da tako razmišljaju ljudi koji nisu dotakli dušu Novosađana. Ne zameram im J

Izvoli

Širimo se, rastemo i svaki novi čovek će biti dočekan rečima: izvoli, dobrodošli 🙂 Dolazimo do tačke gde se neće svi složiti sa mojim mišljenjem. Često čujem oko sebe izjave da je sve promenjeno, izmenjeno, više ništa nije kao pre… Naravno da je drugačije nego pre trideset godina. Morali bi dobro da se razmislimo da je isto. Gde je tu korak sa vremenom ako tapkamo u prošlom veku?

Grad je dobio mnogo novih stanovnika, stigli su novi običaji i navike. Iskreno, ne očekujem da će svaki čovek na prvu loptu prepoznati tu tananu novosadsku nit. Da li da je izopštimo, obeležimo? Ne, naravno.

Mislim da svako od nas treba u svojoj kući da neguje taj duh i običaje i mic po mic naučiće ih neka porodica do nas, pa neka sledeća. Tako redom, korak po korak.

Sve drugo je za mene predaja, odustajanje od lepih manira, uljudnog ponašanja, čestitosti i iskrenosti.

Nije to baš tako lako, znam ali vredi mnogo. Ostavljamo, na taj način, našoj deci neke lepe zadatke. Ostavljamo im da uživaju u vremenu u kojem žive, da se uklapaju i napreduju ali isto tako da gaje taj posebni duh koji naš grad izdvaja i čini toliko posebnim.

Može li sreća bez čokolade

Šta vam je prva misao kada kažete čokolada? Kada ja razmislim o ovom pitanju prvo mi se pojavi osmeh na licu i zamislim taj božanstveni ukus. Konačan zaključak: sreća 🙂 Sigurna sam da velika većina ljudi ima sličan osećaj. Imamo tu privilegiju da su nam priroda i pametni ljudi podarili neprocenjivo važnu i neopisivo lepu kombinaciju koja nam je asocijacija na uživanje, zadovoljstvo, sreću.

Odvojite malo vremena i pročitajte kako je i kada ta čarobna priča krenula http://www.cokolade.rs/istorija.html

Na raskršću

Do dana današnjeg vode se rasprave da li je dobro što živimo na raskršću. Ako zapadna civilizacija želi da zaviri šta se događa na istoku mi smo na putu. Isto tako je i sa radoznalim i hrabrim istočnjacima. Ja sam oduvek bila mišljenja da je to odlično. Imali su naši preci i mi sa njima uvek priliku da usvojimo nešto novo, dobro, drugačije, korisno.

Prvi pisani dokumenat u Vojvodini, o čokoladi, je ostavio ađutant velikog vojskovođe Eugena Savojskog 1697.godine kada su ga graničari uoči Senćanske bitke dočekali sa toplom čokoladom. Velika bitka koja je promenila tok dotadašnje istorije i moćno Osmansko carstvo krenula da vraća na Istok, a nama se približila čokolada.

Ideja+istorija+rad

Iskreno i sa ogromnom srećom propratim svaku priču koja je vezana za naš prostor na Zemlji,a u kojoj prepoznam ljude sa idejom koji poštuju istoriju i jako su vredni. Prosto volim kada ljudi imaju ideju, san i u svojoj kući krenu hrabro da svojim radom ostvaruju samo svoj san. Za mene nema dalje 🙂 Taj život ima smisao, svrhu i srećan je.

Eugen čokolade

Za priču da su dva prijatelja u Gložanu krenula da proizvode čokoladu znam od njenih početaka. U startu mi je bilo zanimljivo ali ne mogu reći da sam se previše interesovala u kom pravcu priča ide. Kao ideja mi se dopalo. Svaka priča koja kreće kao dobra ideja i u kojoj se nešto proizvodi ima moju bezrezervnu podršku 🙂

Pre nekoliko godina kroz moj posao upoznala sam jednog od vlasnika i shvatila da se priča o čokoladi iz ravne Vojvodine polako ali sigurno širi. Moje poštovanje veliko je i raste. Razmišljam, kada kažeš čokolada ljudi su već pored neke kravice u Švajcarskoj. Onda se pojave dva čoveka i odličnu čokoladu krenu da prave ručno u Gložanu. Uporno i hrabro rade i ostvaruju svoj cilj. Istinski uživam kada saznam da tu pored nas sve to može.

Spojili su istoriju, imali viziju i dobili smo Eugen čokolade 🙂 Najiskrenije vas molim nemojte samo meni verovati na reč, ili nekom vašem poznaniku. Probajte! Sva vaša čula će biti zahvalna, a famozni serotonin, hormon sreće će poleteti u oblake. Vodi se računa o svakom sastojku i to se oseti. Kada uđete u prodavnicu opet primetite da je svaki detalj važan. Kažem vam ja, sva čula uživaju. Prostor u kojem kupujete je uživanje za oči. Čokolada koju izaberete je oblika gde ne odvajate oči od nje, a kada probate vatromet za čulo mirisa i ukusa. O svemu se ozbiljno i posvećeno vodi računa.

Pošto se družimo on line za početak pregledajte sajt http://www.eugenchocolate.com/index.html

Sreća

Sreća je trenutak. Što više srećnih momenata naš život bogatiji. Kada probate Eugen čokolade na pravom ste putu 🙂

Međutim ja bih kroz ovu priču želela da istaknem još nešto. Svako od nas nije samo ono što priča, nego je pre svega ono što radi. Obožavam da maštam, uživam u tome. Ipak, preponosna sam kada nešto uradim, kada odem gde sam želela, sretnem ljude koje cenim, pomognem nekome, svojim postupcima živim u skladu sa rečima…

Upravo priča o čokoladi iz Gložana je za mene primer rada da bi se izmaštano pretvorilo u delo. Uvek zavisi samo od nas i naših izbora. Dva prijatelja su jedan od svetlih primera.