Voz
Brzina kojom se krećemo kroz vreme često mi postavlja pitanje (kada malo usporim)šta će moja deca, njihova deca zapamtiti tokom svog puta kroz život? Da li će voz kojim oni putuju ostati samo reč ili eksponat u muzeju? Ima li još ljudi sa voljom da ih zainteresuje za istoriju, kulturu i na taj način osnaži osećaj pripadnosti prostoru na kojem su se rodili? Složićete se, upravo je taj osećaj pripadnosti istoriji i kulturi ono što nas razlikuje i Svet čini prezanimljivim mestom za život.
Zraci
Zahvalna sam što su u moj život kao zraci Sunca ušetali ljudi koji shvataju važnost angažovanja nas starijih da uputimo i zainteresujemo decu koja nastavljaju našom stazom.
Da, upravo tako doživljavam svoje poznanstvo sa UGRIP-ima i Leonom. Sa ogromnim zadovoljstvom ću vas podsetiti na jednu od akcija.
Dragi moji čitaoci, verujte mi, nikada ali nikada nisam videla toliko vere, posvećenosti i nade nego kod te fenomenalne grupe ljudi. Kada ste u njihovom društvu ono malo svetlo na kraju tunela se pretvori u Sunce koje sija punim sjajem.
Putovanje kroz vreme
Na FB stranici sam saznala da moji prijatelji na čelu sa Leonom Šurbanovićem organizuju radionicu Tramvaj, putovanje kroz vreme. Zainteresovala se i odlučila da se upoznam sa druženjem Leona i dece uzrasta od 12-16 godina.
Da razjasnim ideju: izabrana grupa dece se kroz druženje i istraživanje upoznala sa istorijom našeg grada. Kroz to putovanje napisali su tekstove o nekoliko značajnih građevina u centru grada i kroz mali,pozorišni prikaz predstavili svoj put svima nama direktno zainteresovanim kao i prolaznicima koji su se u tom momentu zatekli u Zmaj Jovinoj 🙂
Nisam stigla na turu sa decom koja su vodila na srpskom jeziku ali sam prošetala sa grupom koja je sve to predstavila na engleskom jeziku.
Kada su se pojavili u kostimima, sa rekvizitima koji prate njihovu ulogu automatski se osmehnete i posle dobijanja karte za vožnju sa njima krenete.
Pretvorila sam se u uho,a osmeh nisam mogla da skinem sve da sam i htela, a nisam 🙂 Jednostavno su me očarali i omađijali svojim šarmom i ozbiljnošću sa kojom su pristupili zadatku.
Možda mi se podjednako sa oduševljenjem decom dopalo i to što su me kroz svoj nastup naučili i stvari koje nisam znala na jedan drugačiji, interesantniji način.
Bili su potpuno čarobni 🙂 Ozbiljni tamo gde je priča upravo to tražila, šereti gde se to uklapalo, prepuni poštovanja i posvećeni svojoj ulozi i priči.
Još jednom mi je ovaj tramvaj potvrdio koliko su nam deca moćna kada im ponudimo aktivnost i na pravi način ih zainteresujemo. Toliko je jednostavno. Leon im je samo pokazao u kojem pravcu da se kreće njihovo istraživanje po Internetu, knjigama.
Ipak, ono najvažnije je da im je posvećeno vreme. Iskorišćeno je da pričaju odrasli ali i da odrasli znaju kada treba da saslušaju decu i njihovo mišljenje.
Ovakvim preplitanjem mi smo uživali u prikazu istorije na jedan potpuno drugačiji način koji se pamti.
Kuda ide ovaj voz
Stižemo i do pitanja: kuda ide ovaj voz? Postoji ideja da ovakve ture uđu u turističku ponudu našeg grada. Mislim da posle mog predstavljanja ne treba ni da pričam šta ja mislim o tome 🙂
Onda ide ali… Pojavila se grupa ljudi koja je ovaj vid rada sa decom želi da predstavi kao iskorišćavanje! Dobro ste videli i reč i znak uzvika. Ako sam dobro ispratila, a mislim da jesam čak je i tužba podneta kako nemaju licencu za turističke ture.
Kada sam to saznala, videla imala sam pitanje za sebe da li sam tužna ili besna? Mislim da sam za nijansu ipak više besna. Zašto sitan, lični interes ne može da ustupi mesto opštem dobru? Za mene je svako angažovanje koje je posvećeno mladosti opšte dobro svih nas. Rad sa decom je naša moralna obaveza, naše ulaganje u budućnost. Nema tu mnogo pameti i filozofije.
Onda se pojavi grupa ljudi koja to predstavi kao otimanje posla?! Kuda idemo? Zašto je biti sebičan moderno?
Nemam odgovor. Ne želim da trošim život na ove vetrenjače koje su pokazale oblik?
Iskustvo me naučilo da samo odgovaram za svoje ponašanje i postupke 🙂 Ja ću na sav glas da hvalim ovu akciju i da navijam kad god sam u prilici da se nastavi, da se još dece priključi, da rade, uče i igraju se. Mi ćemo da uživamo 🙂
P.S. U poslednjem razgovoru sa Leonom, autorom ove kreativno edukativne radionice, saznala sam: Ništa ne brini, draga Zujalice, tramvaj time mashine nastavlja svoje aktivnosti na liniji iz budućnosti, bez obzira na skretničare iz sada već prošle sadošnjosti. U realnosti i predvremenskoj mašini nastavljamo dalje da zujimo i da obogaćujemo i širimo stanice i linije novosadske varoši. Vidimo se u tramvaju 🙂
