U šetnji

Pre neki dan sam u neobaveznom razgovoru na moju konstataciju kako volim i poštujem dva mlada čoveka, tačnije na moju izjavu: pa oni su baš dobri 🙂 dobila odgovor: Tebi je sve dobro! Pa da, jeste, upravo tako sam odlučila. Razgovaram i razmišljam samo o lepim i dobrim događajima, ljudima, mestima. Da li je to uvek moguće? Nije baš uvek ali svakako da jeste u većini situacija ako svesno razmišljaš tako.

Tako sam ja shvatila da već prilično dugo nisam sela i posvetila se pisanju koje volim. Zujala jesam 🙂 ali pisala nisam. Svega nečega i opravdanog i neopravdanog. Što bi rekli Meksikanci, siesta. Moja je ovo leto baš nekako prava i prijala mi je. Večeras sam ipak rešila da ugodim sebi i na ovaj način. Leto mi je dozvolilo da sam napolju, na dvorištu. Lagana muzika, vetrić i moja želja da podelim sa svima vama moju prvu posetu Kovilju.

Pravo vreme uvek stigne

Ne bih previše da se ponavljam ali od rođenja do dana današnjeg ja sam na sremskoj strani. Petrovaradin, jedan jedini za mene. Hodala, vozila, prevozili me na razne strane po mom lepom gradu i okolini ali nikada nisam bila u Kovilju. Upoznala nekoliko divnih ljudi iz tog malog mesta, divno se družila, razgovarala, nasmejala. Obećala puno puta, eto mene stižem! Nikada do ovog leta. Pravo vreme se nekako namesti i moja želja da vidim Kovilj se ispunila.

Verujte mi na reč, samo iskreno i bez preteranih kalkulacija želeti i eto ostvarenja. Lepe stvari su jako jednostavne 🙂 Moji predivni prijatelji Saša i Brana su mi ne znajući tu moju želju predložili posetu Kovilju jednog običnog radnog dana. Raširenih ruku i sa velikim osmehom na licu prihvatila.

Vratile se rode

Kovilj je mesto koje pripada novosadskoj opštini, Južnobačkom okrugu. Za sve vas koji niste iz ovih krajeva: https://tools.wmflabs.org/geohack/geohack.php?pagename=%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%99&params=45.223333_N_20.019666_E_type:city

Spominje se u spisima još od daleke 1554. godine. Mesto koje je kao i svako drugo mesto na ovim našim prostorima prošlo mnogo turbulentnih vremena ali opstalo i tiho plovi kroz vreme. Da, tiho. To je moj prvi utisak kada smo ušli u Kovilj. Mir, široke ulice, prostor, zeleno na svakom ćošku. Ipak, najveći utisak su rode 🙂 Nikada nisam videla toliko gnezda na relativno malom prostoru. Mnogo vole da se vrate baš tu. Za mene je to bio neoboriv znak da im je u Kovilju lepo i potaman za život i proširenje porodice. Upravo tako jer u velikoj većini gnezda koje sam videla virile su male glave novopridošlih članova porodice. Mislim da je njihov osećaj za opstanak daleko istančaniji nego naš. A one se vraćaju svake godine! Da oslušnemo malo više i bolje prirodu?

Fazan

Smestili smo se u restoranu pored manastira Kovilj. To je posebna priča, zaslužuje više prostora i vremena. Za početak uđite malo u istoriju, legendu http://koviljskimanastirprezentacija.blogspot.com/ . Sve im je nekako tu pored pa i veličanstveni Dunav. Čime se počastiti u Kovilju? Ribom, naravno. Iskreno se nadam da svi vi koji ste privilegovani da živite pored ove velike reke nikada ali nikada ne propuštate ovu priliku. Ja se svakoj prilici da se gostim ribljim specijalitetima radujem kao trogodišnje dete 🙂 Ovoga puta imala sam i ogroman razlog. Fenomenalna čorba i pržena riba. Opet jednostavno bez previše filozofiranja i rezultat je savršen! Velika pohvala za sve zaposlene restorana Fazan. Tihi, nenametljivi konobar i odlična kuvarica. Sasvim dovoljno da na terasi sa pogledom na šumu sa jedne strane i manastir sa druge uživate u prirodi, istoriji, miru i tišini po svim osnovama.

Ima li kraj sveta

Mislim da je malo novosađana koji bar nisu čuli za čardu Na kraju sveta. Gospodin Pera Varenika je davno upravo tako rešio da nazove i podigne objekat koji je mnogo godina obeležavao Kovilj. Nema više čarde ali uspomene i priče su ostale. Šta je bio motiv za taj naziv? Da li je Gos’n Pera baš tu stavio tačku na Svet? Ostaće tajna ali će živeti priča i preći u legendu.

U svakom slučaju pojavio se čovek koji je u vojvođanskoj ravnici, uz Dunav prepoznao lepotu i mir koji samo priroda i dobri ljudi mogu da podele. To je moj utisak o Kovilju.

Da se na kraju vratim na početak. Okružite se dobrim ljudima, poželite i uživajte. Hvala Saša i Brano <3

Šta nam zapravo nudi Noć muzeja

Podeliću samo sa vama jednu malu tajnu. Molim, ne širite dalje 🙂 Ja sam sinoć prvi put pronašla vreme i krenula u noć… Shvatila sam da sam do sada imala previše beznačajnih i besmislenih izgovora koji su me ostavljali bez novog i lepog iskustva, bez mira i lepote koju sam pronašla sinoć u laganoj šetnji i predivnim eksponatima koji su tu, oko mene, a ja sam uporno ubeđivala sebe da nemam dovoljno vremena da sve to i doživim, da sam umorna, zauzeta. Ponavljam: sve same besmislice koje u momentu izgledaju odlično da sam sebe opravdaš i ostaneš uljuljkan u svakodnevnici.

Kuda večeras

Ovo pitanje se postavlja na početku. Velika je ponuda, kuda krenuti, šta videti. Za početak znala sam da moram biti u društvu osobe koja deli moja interesovanja, slično razmišlja i gleda svet oko nas sličnim pogledom. A ko bolji od najbolje drugarice? Pristala je u trenu, odmah. Znala sam ja to. Tolike godine se poznajemo i delimo misli.

Sastanak u Dunavskoj, pravimo plan i idemo dalje. U neobaveznom ćaskanju i uz čašu laganog piva nas dve smo se bez previše muke dogovorile kako ćemo provesti noć lepote i umetnosti, istorije i znamenitih ljudi. A baš to nam otvoreni muzeji, galerije, prostori opremljeni za tu namenu nude. Bez previše pompe otvaraju nam se vrata veoma značajnih i kvalitetnih delova našeg grada koje najčešće podrazumevamo da su tu, pored nas ali ući ćemo neki drugi put. Upravo to mi se sinoć motalo po glavi. Podrazumevamo puno toga što nam može samo oplemeniti i ulepšati život. Zašto nismo spremni da se češće napojimo neverovatnim uticajem umetnosti i kreativnih ljudi? Šta nas sprečava? Izgovori kao moji? Istinski želim da verujem da postoji velika grupa ljudi koja pronađe vreme i redovno svoj život oplemenjuje lepotom. Tačnije, znam da postoji ali iskreno želim da nas bude još mnogo više. Nije potrebno previše truda i vremena. Samo puno želje i poštovanja prema ljudima koji neumorno ostavljaju taj svetlucavi trag iza sebe. Veliki su u svojoj posvećenosti i marljivosti, želji da iz svog ugla zabeleže trenutak i podele ga sa nama.

Mislim da nema potrebe da vam opisujem mesta koje smo moja Dada i ja posetile. To ću ostaviti svakom od vas da izabere. Mi smo birale prema našim interesovanjima, a svako od vas neka poštuje svoja. To je najbitnije jer to je najlepši način da na pravi način iskoristite priliku koja vam se tako nesebično nudi.

Zašto muzej?

Zato što nas na najlepši mogući način upoznaje sa nama samima, sa našom prošlosti. Zato što nas vodi kroz istoriju. Učiteljica života kažu mudri ljudi. Zato što nas upoznaje sa velikim umetnicima, čarobnjacima koji su oslikali, izvajali, nacrtali nas, naše momente i osećanja. Zato što dobijamo priliku da uzdignemo sebe, naučimo puno i oplemenimo svoj život. Zato što nas primora da na kratko zastanemo, razmislimo i sa sjajem u očima i mirom u duši krenemo dalje mudriji i zadovoljniji.

Najljubaznije vas molim priuštite sebi takve trenutke. Svaki je vredan i značajan samo za vas.

Šetnja osnaži telo i oplemeni dušu.

Potpuno slučajno, tačnije vrlo spontano, večeras sam na kratko prošetala Zmaj Jovinom ulicom. Za vas koji dolazite u Novi Sad biću preciznija i reći ulicom Jovana Jovanovića Zmaja 🙂 Verujte mi da sam ovaj pun naziv ulice proveravala na Google-u. Ceo svoj život sam u Novom Sadu i Zmaj Jovina je nekako potpuno odomaćen i za nas jedini naziv ove ulice. Morala sam samo da proverim kojim redosledom su u zvaničnom nazivu gradski oci želeli da predstave našeg velikog sugrađanina,odnosno, da li prvo ime i prezime pa veliki nadimak ili obrnuto 🙂

Zauvek ću ostati na usvojenom nazivu Zmaj Jovina. Nekako toplo, domaćinski,ljudski, samo naše je upravo to. Kada se srećem sa ljudima ili vodim goste uvek će biti na taj način izgovorena lokacija te magične ulice. A upravo je tako doživljavam. Kao potpunu magiju našeg grada. Ni kraće ulice ni lepšeg prostora!

Večeras sam sa svojom sestrom i njenom devojčicom bukvalno prošla samo deo ulice. Ponovo sam ostala zadivljena i očarana brojem ljudi, ležernošću kojom zrači i opušta sve nas koji se tu nađemo. Moja sestra živi u Holandiji i upravo mi je večeras, po ko zna koji put, ponovila da kod njih nema tako nešto. Veliki broj šetača, zaljubljenih parova, mladih roditelja sa decom, starije gospode, tinejdžera u prvom izlasku. Svi na jednom mestu. Svi su tu negde opušteni, spori i zadovoljni. Postavila mi je pitanje odakle tim svim ljudima vreme i novac? U koje god doba dana uroniš u Zmaj Jovinu ljudi sede, druže se, šetaju. Uvek je puna i vesela. Ja tačan, precizan odgovor ne znam. Nisam se nikada udubljivala previše u moguće odgovore na tako jednostavna, a negde logična pitanja. U svim državama u kojima sam živela, a da nisam menjala grad, u Zmaj Jovinoj je bilo i jeste tako. Uvek ima ljudi i uvek je opuštena i prijatna. Sve države su imale neke sisteme i menjale su oblik i vlast ali nisu poremetile ritam života našeg grada. Ugrožavaju ga, moram priznati i napadaju sa svih strana. Menjaju na neki način i nas, sasvim sigurno. Ali ta nit koja se provlači verovatno desetinama godina ili duže ne puca i ne dozvoljava ni jednom društvenom uređenju da je prekine.

Novo doba – ljudi uvek isti

Da, upravo tako. Novo doba, neki novi sistemi, zahuktali način života. Sve to prihvatamo i živimo, poštujemo, prilagođavamo se. Da li to zovemo napredak, razvoj, evolucija… Kako god da zovemo mi tiho i nenametljivo držimo i čuvamo tu našu predivnu potrebu da usporimo i priuštimo sebi i dragim ljudima oko sebe malo odmora i druženja. Mislim da sve to ima veze sa nama i prostorom u kojem smo rođeni i živimo. To jako volim i negujem u svojoj porodici.

I večeras sam u tih nekoliko minuta čula neke druge jezike, razgovore. To je tako prirodna potreba svih ljudi ma gde oni živeli. Na žalost, neki od njih su dozvolili da ih taj ubrzani tempo života potpuno udalji od onoga što je na neki način iskonsko i prirodno. Kada bilo kojim povodom kročim u našu Zmaj Jovinu nekako se osećam dobro i optimistično 🙂 Želim da verujem da uz sve ludosti i teškoće koje tako stoički podnosimo još uvek pažljivo negujemo tu prirodnu potrebu da se odmorimo, nasmejemo i dišemo vazduh napolju.

Nisam imala odgovor na pitanje moje sestre ali smo se večeras na kratko baš slatko ubacile u tu vrevu divnih Novosađana i naših gostiju. I verujte mi uživale 🙂

P.S. Moja deca su večeras otišla da se sa svojim vršnjacima druže negde napolju. Smatram to kao lični uspeh. Kročili su u dvadesete i idu sasvim sigurno pravim putem.

DOMAĆA

Život nam vrlo često namesti neka razna čuda. Zgodno je ako malo uključimo mozak i prepoznamo magičnu poruku. Uvek postoji. Duboko sam ubeđena.

U mom slučaju desile su se neke na izgled ozbiljno komplikovane teškoće. U suštini i jesu. No, ja sam se stalno pitala šta tu može biti lepo i korisno. Šta je za mene dobro u naizgled vrlo ozbiljnoj situaciji. I naizgled i u stvarnosti 🙂 vrlo ozbiljnoj situaciji.

I pronašla par zgodnih pogodnosti za mene. Nećemo sada o svima, ima vremena. Ali jedna od najvećih je moje vreme. Ja sam u prilici da imam sve vreme ovoga sveta! Malo li je? Meni nikako. Naprotiv. Za mene ogromno! Najveći i najdragoceniji resurs danas je vreme. A ja ga sada imam. Srećnica 🙂

I krenem ja da obavim neke posliće po mom gradu. Spremna na sve. Stati u red, sačekati i tako više puta. Ali jedno od mojih uživanja je s vremena na vreme sesti u neki lep lokalčić i popiti kaficu. Sama sa sobom. Uživanjem sačekati obavezu koja mora pa mora da se odradi. Dan po meri. Vedar, sunčan i topao. Ponuda velika. Centar grada. Baštice na sve strane. Ljudi sede, uživaju, druže se. Lepota za videti. Gde ću ja? E ja ću ovoga puta sesti u poslastičarnicu preko puta pozorišta, City. Ne pamtim kada sam tamo bila. A tu je ceo moj život. Nije to baš malo.

Pristojna gospođa koja tu radi stiže do mene. Mnogo nas je. Dozvoljava mi da se priberem, okrenem oko sebe, smestim. To volim. Znam da hoću kafu. Volim ja i sladoled i kesten pire sa šlagom i limunadu… Ali sada želim samo kafu. Koju? Ovoga puta odlučujem se za domaću 🙂 Tako piše u ponudi kafe. Meni to baš nekako simpatično. Da, ja ću tu kao kod kuće, domaću kafu. I stiže njeno visočanstvo kafica. Kada sam probala nisam mogla da verujem! Ja kod kuće nisam baš spašena kada kuvam kafu. Uvek bude jaka. Ali ova! Jača i od moje kućne. Mnogo domaća. Ne smeta mi. Naprotiv, prijatno su me iznenadili. Zaista sam bila među puno nepoznatih ljudi, u centru grada,a kao kod kuće. Odlično! Kafa po meri. Mojoj. Ja prezadovoljna. I uživam u mojoj kafici.

Sve je dopunio Vuk od tri godine sa svojom bakom. Seli pored mene. Koliko lepote i čudnovate iskrenosti u malom biću. Baš mi se posrećilo. Pola sata potpune uživancije.

I idemo dalje. Imam ja još obaveza za taj dan. Ali magični trenutak ispijanja kafe je bila moja želja. A ko će mi želju ispuniti ako to sama sebi ne obezbedim? Ima ko, naravno ali prvo ja sebi 🙂 pa ćemo dozvoliti i drugima koji pokažu želju. Sa zadovoljstvom 🙂

Toplo preporučujem domaću i malo druženja sa sobom.

Ili kako kvalitetno ugoditi sebi

A šta drugo subotom pre podne nego popiti kafu sa drugaricom. Slažete se? Meni nekako prirodno za naš način života, za nas. I mnogo lepo. Sesti, porazgovarati i gledati se tom prilikom u oči. Ne u tastaturu nekog od uređaja u upotrebi 🙂 U oči. Razgovarati, izgovarati, nasmejati se, uozbiljiti se ako treba, ćutati i razumeti se pogledom.
Naravno uz nezaobilaznu kaficu. Moram da joj tepam 🙂 Ne mogu drugačije. Jače je od mene. Tako se osećam kada je taj čarobni napitak u pitanju. Volim. I to ti je. Baš volim.
Mi smo se sastale u prelepoj Dunavskoj ulici. Blizu parka smo sele. Taman po meri. I ljudi i nabujala priroda oko nas. Sve je tu.
Stiže i magični napitak. Mladi čovek je ljubazan i pristojan. Oko nas je taman koliko treba. Tu je ali bez preteranog nametanja. A kafa? Moja produžena, sa mlekom. Stigla u šoljici koja je po meri, sa taman pene od mleka i sa lepim ukusom. Ne koristim šećer pa mi je nekako ukus kafe primaran. Ovaj je bio za mene lep i deo prepodnevnog uživanja. Sve su mi pogodili po meri. Uživam u svojoj kafici 🙂 Bogata, kremasta, ukusna, topla po meri. To je za mene to. I prvo mi je palo na pamet da se moram ponovo vratiti u taj restoran na kafu. Meni prija. Sve. Okruženje, posluga, ambijent.
Neću vam sad pisati gde smo moja Brana i ja uživale. Nekako mi se ne čini momenat za to. Možda nekom drugom prilikom. Samo sam želela sa vama da podelim koliko je lep momenat gledati se u oči i pričati uz malu, ukusnu šoljicu kafe.
E to je lepota! Kada se poklopi sve. A nije teško. Samo malo treba. Volje i vremena pre svega. Truda. Rezultat očaravajući. Zadovoljna, ispunjena, srećna.
Volim taj deo nas, naših prostora. Taj momenat koji se zove: ajmo na kafu. U tri male reči čitava životna filozofija. Idemo da se družimo, da se smejemo, da plačemo, da ćutimo, da se radujemo, da se posvađamo… Ma sve je tu!
Još kada se uz prijatno društvo ispije i dobra kafa. Ima li dalje?
E moje subotnje pre podne je bilo baš takvo!

P.S. Kao što sam obećala,vratila sam se ponovo na kafu. Lanterna u Dunavskoj ulici. I ponovo popila lepu kafu u okruženju koje mi se dopada. Bez greške.

A kiša pada….

Za danas sam napravila veliki plan. Svašta sam želela da poradim, vidim, završim. Ustala i pogledala kroz prozor. U februaru pada prava jesenja kiša. Lagano dobuje po prozoru i poručuje mi da ne izlazim iz kreveta. Odmaraj Vesna, mokro je, sivo. Ne izlazi napolje, nije dan za uživanje i šetnju kaže meni kiša. Slušam ja poruku i nešto razmišljam. Ovaj dan nema reprizu, jedinstven je i ja ću uraditi sve da mi bude lep i neponovljiv!

Ne mogu da kažem da skačem iz kreveta ali ajde da kažemo ustajem i krećem. Prvo sa svojim jutarnjim, svakodnevnim uživanjima koje mi predstavljaju zadovoljstvo. Nikako obavezu. Proveravam da li je moj kišobran na mestu. Naravno, tu je. I dovoljno je veliki za mene i moju ćerku.

I dalje?

Kišica i dalje peva svoju pesmu ali nas dve ruku pod ruku krećemo u šetnju. Dogovorile smo se da prvo budemo efikasne i odradimo ono što bi mogle nazvati posao, a da sve završimo laganim ćaskanjem u nekom kafiću i opuštanjem.

Moram priznati da nam ni taj posao nije teško pao. Naprotiv. Uz malo smeha i razgovora sve smo mi to pozavršavale baš kao što smo isplanirale. Nije nam bilo ni sivo ni teško. Tako smo odlučile i tako je bilo. Nije nekada baš strašno šljapkati po baricama i vratiti se u tamo neke godinice…

Znala sam šta je posao i kuda se krećemo i tačno sam znala gde želim da završimo. Da li smo stigle do mesta koje sam želela da posetimo? Pa naravno. Eto nas u Sedmici!

¨7¨

Da, u blizini ambulante Zmaj Ognjenog Vuka postoji Caffe 7 u koji sam ja svraćala i ranije i uvek ću. Sledeće pitanje koje je nekako nastavak moje konstatacije je naravno, opet zašto?  Šta je to mene opredelilo da se, kada god sam u tom kraju, uputim baš tamo?

Da vam kažem kafa, neki lep spoj voća koje su mi iscedili i napravili sokić, sendvič ne bih bila do kraja iskrena. Da, lepa je i kafa i sokić i sendvič. Lepo, kvalitetno, ukusno. Volim kada mi lepo posluže čaj. I to sam dobila u Sedmici. Volim kada ukusno bude posluženo lepo. Pa i kada je čaj u pitanju. Sve to oni imaju. I ukusno i lepo. Najvažnija osnova za početak ove vrste posla. Kvalitetna i raznovrsna ponuda. No, ono što je mene svaki put vratilo u ovaj Caffe su ljudi koji rade i ušuškana bašta kada je lepo vreme. Dobra atmosfera koja vas uzme pod svoje čim kročite. I fini, nasmejani, nenametljivi ljudi koji se pobrinu da dobijete baš ono što želite. Na vreme i sa osmehom. Nisam baš uvek spremna da mi neko stalno nudi nešto, stoji iznad glave i zapitkuje. Sesti negde i popiti kafu, piće za mene je najčešće druženje, lep razgovor. Da, zavisim od usluge. U Sedmici su to vrlo profesionalno i toplo iskombinovali. Jednom prilikom sam se dvumila i dobila nenametljivu i baš po mojoj meri preporuku. Devojka mi je preporučila baš ono što je meni u tom trenutku prijalo. Jednog prolećnog dana sam uživala u njihovoj bašti. Nije velika ali je savim lepa i dovoljna da se ja osećam dobro i okružena zelenilom.

Tako je bilo i ovoga puta. Moja ćerka i ja smo pronašle svoj sto, smestile se. Moram vam reći da nije bilo baš na prvu loptu. Na trenutak mi se učinilo da nema mesta za nas. Ali bilo je. I vrlo sam zadovoljna zbog toga. Stigla je i devojka da se dogovorimo šta ćemo popiti dok se družimo. Dogovor oko dve kafe sklopljen na brzinu! I kafice stigle isto tako. Obe lepo poslužene i ukusne. Prijaju u svakom slučaju po kišnom danu. Dodaju mu malo boje i uživanja. Naše druženje doda još malo i eto nama lepog dana. Dobro društvo, prijatno i toplo okruženje. Upravo to dobijem svaki put kada sam u prilici da sednem u ovaj Caffe. Da se osećam opušteno, prijatno i nasmejano.

Tako je bilo i ovaj put. Sasvim sam sigurna da će biti još prilika. Da ne komplikujemo, napraviću ja još šetnji u tom kraju i dozvoliti sebi da mi bude dobro. U Sedmici mi je definitivno lepo!

Kako ukrotiti zver da se nauči poštovanju i ljubavi prema lepotici

Idemo redom. Prvo da se upoznamo sa lepoticom kao što dolikuje pristojnim ljudima. Odakle da počnem? Mnogo je lepa? Pa da, mnogo i jako dugo. Zove se Petrovaradinska Tvrđava. Ova lepotica je toliko impresivna u svojoj lepoti da ne postoji novosađanin koji se bar nekada u životu nije pohvalio da je poznaje.

Neopisivo sam srećna i ponosna što sam imala priliku da porastem baš uz nju. Moja osnovna škola je bila praktično u podnožju Tvrđave. Naši izleti, vannastavne aktivnosti su se najčešće završavali upravo negde na Tvrđavi. I šetali smo i crtali je i čistili kada je bilo potrebno. Porasli i krenuli u prve samostalne šetnje. Opet najčešće na Tvrđavu J Ima li neko mojih godina i nešto mlađi da bar jednu noć nije proveo na Đavi u diskoteci? Moguće ali teško zamislivo. Mi smo tu i ona pored nas. Čini mi se da ona vrlo često postane deo nas, da se podrazumeva da je tu. Nezamisliva je svaka druga slika Novog Sada. Čini mi se da vremenom prestanemo da se divimo i uživamo u njenoj lepoti. Da li mislite da je to naša lepotica zaslužila? U poslednje vreme mi se vrlo često dešava da kada prelazim Dunav i krećem u Petrovaradin pogledam Tvrđavu sa mosta. I razmišljam: koliko ljudi dođe da je obiđe, vidi, upozna… a ja sam privilegovana da je tu u mom vidokrugu i okruženju svaki dan! I vrlo često nisam svesna toga. Kao ni velika većina nas. Dešava mi se da odem gore samo kada imam goste. Naša lepotica to nije zaslužila. Svako od nas treba da iskoristi svoju privilegiju i da se prema njoj odnosi kao prema najfinijoj, porcelanskoj figurini. Ona to za mene i jeste. Koliko je samo ljudi za njenog postojanja prohodalo tom kaldrmom? Kakve su se sve cipele, cokule, čizme našle na njoj? Koliko haljina, sukanja se isprljalo kada ih zatekne kiša na toj kaldrmi? A prolećna šetnja sa kavalirom i raširenim suncobranom?

Sve to je Tvrđava videla, doživela i sačuvala svoju lepotu. Da li možete da zamislite koliko tajni ona zna i čuva? Koliko lepih i manje lepih događaja je posvedočila? Svaka cigla ima svoju priču. Naša lepotica i pored svega toga što vidimo i znamo i dalje ima svoje neotkrivene tajne. Čuva ih kao prava dama.

Sve to smo mi po malo zaboravili. I pretvorili se u zverke koje ne pronalaze način da iskažu ljubav i poštovanje. Ili skoro svi, velika većina. Postoji grupa mladih ljudi, volontera koja neumorno istražuje i čisti podzemlje Tvrđave koje je ogromno i nedovoljno istraženo. Pored svega toga jako zaprljano ljudskom rukom. Ovi mladi ljudi neumorno sve to čiste i brinu o našoj lepotici. Upustili su se u borbu koja ima cilj i u koju pozivaju sve nas da se uključimo i organizujemo zajedno sa njima.Osim te osnovne ideje koju sprovode sada, a to je čišćenje imaju mnogo projekata na umu koji će oživeti našu lepu sugrađanku. Upoznajte ih https://www.facebook.com/kontraminskisistem/.

Imam još jednu nerešenu zagonetku. Da li je naša lepotica dovoljno snažna da na svojim leđima ponese toliko ljudi kada se održava Exit i ostane uspravna? Volim taj festival. Volim tu energiju mladosti koja preplavi naš grad. Istinski sam srećna kada u to vreme hodam našim ulicama. Ali moja velika dilema je: mora li baš na Tvrđavi? Zašto Sziget festival nije, na primer, u Budimu? Da li postoji još neki prostor gde bi svi ti mladi ljudi uživali u muzici i druženju? Da li i koliko ona trpi? Želim da verujem da se neko ozbiljno bavi tim pitanjem. Moram vam priznati da nisam sigurna da je tako. Na moju veliku žalost. Moja namera svakako nije da se bavim pitanjem šta se radi ili ne ali svakako želim da podelim sa vama veliku zabrinutost oko ove teme. Sigurna sam da mnogo vas razmišlja na isti način ali iz ko zna kojih i kakvih razloga ćutimo na mestima gde bi trebalo da progovorimo o ovako važnoj temi. Mislim da je za nas mnogo važno da budemo odgovorni prema tako dragocenoj lepotici koja krasi naš grad i ulepšava svaki dan našeg života.

Svakako mi nije namera da ulazim u bilo kakvu polemiku na ovu temu. Ali želim da probam da osvestim ono dobro i lepo u nama. Želim da se male zveri koje čuče u svakome od nas povuku u neki zabačeni deo i ostave prostora uglađenim i začešljanim kavalirima koji savršeno znaju šta je ljubav i poštovanje prema lepotici koja samo svojim postojanjem to zaslužuje. Iskreno verujem da Tvrđava to zaslužuje svakim svojim delom, svakim kamenom i kamenčićem. Krenite u šetnju i uživajte što je baš tu sa nama.

Imamo ogroman potencijal pored nas da nam bude prijatno, uzbudljivo, korisno. Potrebno je samo da je volimo i čuvamo više, bolje i odgovornije.