Kultura sećanja
Dajem sve od sebe da živim u sadašnjosti, da je volim i poštujem ,primećujem napredak, rast i sve novo. Jedna od omraženih rečenica koju neko može da sroči u mom prisustvu počinje: U moje vreme… Nisam vešta u raspravama, nisam svadljivica, često ne umem u pravo vreme da kažem kontra argument. Kad razmislim o toj, oprostite, fuj započetoj rečenici shvatim da sam trebala da kažem: Da, u to „tvoje vreme“ imao si ili imala si 20,30 godina, bio si ili bila si bez obaveza svakodnevnice, bio/bila si mršaviji/mršavija samim tim zadovoljniji/zadovoljnija svojim izgledom (samo nije bilo Instagrama da deliš i brojiš lajkove!), promaja ti je duvala kroz glavu i ceo svet je bio tvoj!
Ipak, postoji deo nas koji da bi napredovao ne treba da zaboravlja tako lako. Užurbanost svakodnevnice uzima nam vreme da negujemo kulturu sećanja, da po nekada nadogradimo prošlost da bi sigurnije koračali ka budućnosti. Kada sve ovo pišem, znam da je tema široka. Ne bih da se gađam već potrošenim rečenicama koje su izgubile smisao i cilj. Mnogo je oblasti iz prošlosti, mnogo je lepog i manje lepog. Baš mnogo i baš tu ima vrednih i korisnih lekcija.
Ja bih da pričam o arhitekturi.
Moje seoce
Da vam po stoti put ,bar u pokušaju, približim svoju ljubav prema mom Petrovaradinu i svoje emocije mislim da bi bilo previše 🙂 Prelistajte tekstove, podsetite se. Da sumiramo, ljubav je velika! Poslednjih 11 godina živim na trećoj lokaciji u mom seocetu. Da, baš tako sam ga doživljavala i baš takav me je osvojio. Imamo mir, šumu, Dunav, atmosferu bliskosti. Znamo ko nam je komšija i sa kim delimo tugu i umnožavamo radost. Sve to na 10 minuta od velikog grada, opet mog, dragog Novog Sada. Kažite vi meni sad, malo li je?
Moji roditelji su šezdesetih godina prošlog veka došli u Petrovaradin. Oformili porodicu i krenuli u život sa velikim poštovanjem i prihvatanjem sredine u koju su došli. Opšte vrednosti i pravila su postojali, ušli su u našu kuću. Zahvalna sam što su moju sestru i mene podizali i vaspitavali u duhu sredine u kojoj smo rođene. Naravno, zahvalna sam i što su nam preneli ljubav prema njihovom rodnom kraju koju do dana današnjeg nežno negujem. Osećam se bogato, imam svoju rodnu ravnicu i imam svoju talasastu Krajinu gde su moji preci živeli i stvarali. Prednost nomada,ljudi koji su imali hrabrosti i volje da krenu na drugo mesto po svojoj želji i po svom izboru. Danas je to česta pojava,ide uz današnje vreme ali je sredinom prošlog veka bila retka odluka. Moj deda Luka je sa svojom braćom baš tako odlučio i stigli su u Srem.
Za vreme mog odrastanja naučila sam da imamo Gradić, da je Tito bio u zarobljeništvu na Tvrđavi,a moj deda Kuzman služio vojsku na Tvrđavi za vreme Austrougara. Naučila sam da je Glavna ulica Preradovićeva, da se delimo na stari i novi Majur. Vremenom sam znala da razgovaram sa Majurcem jer živi u kuči u Kačičevoj 🙂 Ne znam kako bih vam to opisala na pravi način da što bolje razumete. Naši dragi Majurci su imali problem da previlno upotrebe č i ć. Slobodno mogu reći,skoro svi. Jednostavno se prenosilo u kući bez obzira na sve škole, knjige… Meni uvek, do dana današnjeg bilo mnogo slatko i tako jedinstveno.
E sad, obično su Majurci stanovali u starim „ Švapskim“ kućama. Bilo je to Podgrađe Petrovaradinske Tvrđave, deo Petrovaradina do osnovne škole i dve trećine Preradovićeve ulice. Predivne stare kuće koje su zidane u vreme kada su Austrougari imali vlast i svoju državu na ovom prostoru. Svaka kuća je bila brižljivo ukrašena, bilo je mnogo kibic fenstera, ajnfort kapija…
Vreme je prolazilo, mi rasli, grad se širio, a jako malo ljudi je moglo na pravi način da održava stare kuće. Novo vreme je donelo napredak i tiho brisanje svega što je urađeno, a vredno je, pre tog „novog vremena.“ Podržavam svaki napredak, znam da svako vreme ima svoja karakteristična obeležja u svim segmentima života i to je divno. Da nije tako još bi živeli u pećinama, a ne živimo.
Tuga i bes
Znam da svako dobro organizovano i ozbiljno društvo, država vode računa o svom kulturnom nasleđu. Znam da moja država ima institucije čiji je posao upravo to. Da li smo mi ozbiljno društvo? Pa nismo! Prođite Petrovaradinom i uverite se sami. Arhitektura, tačnije način gradnje, života u vremenima pre nas je deo našeg kulturnog nasleđa. Pojedinci ne mogu na pravi način da vode računa o svojim starim kučama, što bi rekli Majurci. Tu na scenu treba da stupi društvo, državne institucije, svi mi. Ne počinje Svet sa nama i gospodinom Guglom! Ne, naše društvo u ovim vremenima misli i radi kao da sve počinje sada,danas. Imamo stambene zgrade na trotoaru, izvadiće se drvo za kvadratni metar više, srušiće se Švapska kuća za mnogo kvadrata više. To je tuga u meni. Kuda smo krenuli i kako kada rušimo sve iza nas? Sada nastupa bes!
Zar ne može stara kuća da se restaurira i bude luksuzni hotel i da vam opet,dragi „investitori“ stignu magične pare? Šuške koje,po vašem mišljenju, rešavaju sve. Ne bih vam bila u koži kada shvatite da ne rešavaju. Znate li šta je zadužbinarstvo? Naši veliki preci su svoje prihode ulagali u objekte koje su ostavljali svom narodu. Danas je moderno pričati o patriotizmu i kačiti zastave na razne objekte. Da, bes i velika tuga….
Avioni,kamioni su osakatili moj Petrovaradin na žalost u nepovrat. Ima jedna kućica koja mi vraća osmeh na lice na uglu Preradovićeve i Božidara Adžije. DA, može se. Malo volje i poštovanja, ruke će se složiti i sve se može.
P.S. Na fotografiji vidite kuću koju spominjem na kraju. Baš sam bila strpljiva da je fotografišem sa preke strane ulice,bez automobila 🙂 Bila bi lepša bez ove bandere ali…
