Blog

DOMAĆA

Život nam vrlo često namesti neka razna čuda. Zgodno je ako malo uključimo mozak i prepoznamo magičnu poruku. Uvek postoji. Duboko sam ubeđena.

U mom slučaju desile su se neke na izgled ozbiljno komplikovane teškoće. U suštini i jesu. No, ja sam se stalno pitala šta tu može biti lepo i korisno. Šta je za mene dobro u naizgled vrlo ozbiljnoj situaciji. I naizgled i u stvarnosti 🙂 vrlo ozbiljnoj situaciji.

I pronašla par zgodnih pogodnosti za mene. Nećemo sada o svima, ima vremena. Ali jedna od najvećih je moje vreme. Ja sam u prilici da imam sve vreme ovoga sveta! Malo li je? Meni nikako. Naprotiv. Za mene ogromno! Najveći i najdragoceniji resurs danas je vreme. A ja ga sada imam. Srećnica 🙂

I krenem ja da obavim neke posliće po mom gradu. Spremna na sve. Stati u red, sačekati i tako više puta. Ali jedno od mojih uživanja je s vremena na vreme sesti u neki lep lokalčić i popiti kaficu. Sama sa sobom. Uživanjem sačekati obavezu koja mora pa mora da se odradi. Dan po meri. Vedar, sunčan i topao. Ponuda velika. Centar grada. Baštice na sve strane. Ljudi sede, uživaju, druže se. Lepota za videti. Gde ću ja? E ja ću ovoga puta sesti u poslastičarnicu preko puta pozorišta, City. Ne pamtim kada sam tamo bila. A tu je ceo moj život. Nije to baš malo.

Pristojna gospođa koja tu radi stiže do mene. Mnogo nas je. Dozvoljava mi da se priberem, okrenem oko sebe, smestim. To volim. Znam da hoću kafu. Volim ja i sladoled i kesten pire sa šlagom i limunadu… Ali sada želim samo kafu. Koju? Ovoga puta odlučujem se za domaću 🙂 Tako piše u ponudi kafe. Meni to baš nekako simpatično. Da, ja ću tu kao kod kuće, domaću kafu. I stiže njeno visočanstvo kafica. Kada sam probala nisam mogla da verujem! Ja kod kuće nisam baš spašena kada kuvam kafu. Uvek bude jaka. Ali ova! Jača i od moje kućne. Mnogo domaća. Ne smeta mi. Naprotiv, prijatno su me iznenadili. Zaista sam bila među puno nepoznatih ljudi, u centru grada,a kao kod kuće. Odlično! Kafa po meri. Mojoj. Ja prezadovoljna. I uživam u mojoj kafici.

Sve je dopunio Vuk od tri godine sa svojom bakom. Seli pored mene. Koliko lepote i čudnovate iskrenosti u malom biću. Baš mi se posrećilo. Pola sata potpune uživancije.

I idemo dalje. Imam ja još obaveza za taj dan. Ali magični trenutak ispijanja kafe je bila moja želja. A ko će mi želju ispuniti ako to sama sebi ne obezbedim? Ima ko, naravno ali prvo ja sebi 🙂 pa ćemo dozvoliti i drugima koji pokažu želju. Sa zadovoljstvom 🙂

Toplo preporučujem domaću i malo druženja sa sobom.

Ili kako kvalitetno ugoditi sebi

A šta drugo subotom pre podne nego popiti kafu sa drugaricom. Slažete se? Meni nekako prirodno za naš način života, za nas. I mnogo lepo. Sesti, porazgovarati i gledati se tom prilikom u oči. Ne u tastaturu nekog od uređaja u upotrebi 🙂 U oči. Razgovarati, izgovarati, nasmejati se, uozbiljiti se ako treba, ćutati i razumeti se pogledom.
Naravno uz nezaobilaznu kaficu. Moram da joj tepam 🙂 Ne mogu drugačije. Jače je od mene. Tako se osećam kada je taj čarobni napitak u pitanju. Volim. I to ti je. Baš volim.
Mi smo se sastale u prelepoj Dunavskoj ulici. Blizu parka smo sele. Taman po meri. I ljudi i nabujala priroda oko nas. Sve je tu.
Stiže i magični napitak. Mladi čovek je ljubazan i pristojan. Oko nas je taman koliko treba. Tu je ali bez preteranog nametanja. A kafa? Moja produžena, sa mlekom. Stigla u šoljici koja je po meri, sa taman pene od mleka i sa lepim ukusom. Ne koristim šećer pa mi je nekako ukus kafe primaran. Ovaj je bio za mene lep i deo prepodnevnog uživanja. Sve su mi pogodili po meri. Uživam u svojoj kafici 🙂 Bogata, kremasta, ukusna, topla po meri. To je za mene to. I prvo mi je palo na pamet da se moram ponovo vratiti u taj restoran na kafu. Meni prija. Sve. Okruženje, posluga, ambijent.
Neću vam sad pisati gde smo moja Brana i ja uživale. Nekako mi se ne čini momenat za to. Možda nekom drugom prilikom. Samo sam želela sa vama da podelim koliko je lep momenat gledati se u oči i pričati uz malu, ukusnu šoljicu kafe.
E to je lepota! Kada se poklopi sve. A nije teško. Samo malo treba. Volje i vremena pre svega. Truda. Rezultat očaravajući. Zadovoljna, ispunjena, srećna.
Volim taj deo nas, naših prostora. Taj momenat koji se zove: ajmo na kafu. U tri male reči čitava životna filozofija. Idemo da se družimo, da se smejemo, da plačemo, da ćutimo, da se radujemo, da se posvađamo… Ma sve je tu!
Još kada se uz prijatno društvo ispije i dobra kafa. Ima li dalje?
E moje subotnje pre podne je bilo baš takvo!

P.S. Kao što sam obećala,vratila sam se ponovo na kafu. Lanterna u Dunavskoj ulici. I ponovo popila lepu kafu u okruženju koje mi se dopada. Bez greške.

A kiša pada….

Za danas sam napravila veliki plan. Svašta sam želela da poradim, vidim, završim. Ustala i pogledala kroz prozor. U februaru pada prava jesenja kiša. Lagano dobuje po prozoru i poručuje mi da ne izlazim iz kreveta. Odmaraj Vesna, mokro je, sivo. Ne izlazi napolje, nije dan za uživanje i šetnju kaže meni kiša. Slušam ja poruku i nešto razmišljam. Ovaj dan nema reprizu, jedinstven je i ja ću uraditi sve da mi bude lep i neponovljiv!

Ne mogu da kažem da skačem iz kreveta ali ajde da kažemo ustajem i krećem. Prvo sa svojim jutarnjim, svakodnevnim uživanjima koje mi predstavljaju zadovoljstvo. Nikako obavezu. Proveravam da li je moj kišobran na mestu. Naravno, tu je. I dovoljno je veliki za mene i moju ćerku.

I dalje?

Kišica i dalje peva svoju pesmu ali nas dve ruku pod ruku krećemo u šetnju. Dogovorile smo se da prvo budemo efikasne i odradimo ono što bi mogle nazvati posao, a da sve završimo laganim ćaskanjem u nekom kafiću i opuštanjem.

Moram priznati da nam ni taj posao nije teško pao. Naprotiv. Uz malo smeha i razgovora sve smo mi to pozavršavale baš kao što smo isplanirale. Nije nam bilo ni sivo ni teško. Tako smo odlučile i tako je bilo. Nije nekada baš strašno šljapkati po baricama i vratiti se u tamo neke godinice…

Znala sam šta je posao i kuda se krećemo i tačno sam znala gde želim da završimo. Da li smo stigle do mesta koje sam želela da posetimo? Pa naravno. Eto nas u Sedmici!

¨7¨

Da, u blizini ambulante Zmaj Ognjenog Vuka postoji Caffe 7 u koji sam ja svraćala i ranije i uvek ću. Sledeće pitanje koje je nekako nastavak moje konstatacije je naravno, opet zašto?  Šta je to mene opredelilo da se, kada god sam u tom kraju, uputim baš tamo?

Da vam kažem kafa, neki lep spoj voća koje su mi iscedili i napravili sokić, sendvič ne bih bila do kraja iskrena. Da, lepa je i kafa i sokić i sendvič. Lepo, kvalitetno, ukusno. Volim kada mi lepo posluže čaj. I to sam dobila u Sedmici. Volim kada ukusno bude posluženo lepo. Pa i kada je čaj u pitanju. Sve to oni imaju. I ukusno i lepo. Najvažnija osnova za početak ove vrste posla. Kvalitetna i raznovrsna ponuda. No, ono što je mene svaki put vratilo u ovaj Caffe su ljudi koji rade i ušuškana bašta kada je lepo vreme. Dobra atmosfera koja vas uzme pod svoje čim kročite. I fini, nasmejani, nenametljivi ljudi koji se pobrinu da dobijete baš ono što želite. Na vreme i sa osmehom. Nisam baš uvek spremna da mi neko stalno nudi nešto, stoji iznad glave i zapitkuje. Sesti negde i popiti kafu, piće za mene je najčešće druženje, lep razgovor. Da, zavisim od usluge. U Sedmici su to vrlo profesionalno i toplo iskombinovali. Jednom prilikom sam se dvumila i dobila nenametljivu i baš po mojoj meri preporuku. Devojka mi je preporučila baš ono što je meni u tom trenutku prijalo. Jednog prolećnog dana sam uživala u njihovoj bašti. Nije velika ali je savim lepa i dovoljna da se ja osećam dobro i okružena zelenilom.

Tako je bilo i ovoga puta. Moja ćerka i ja smo pronašle svoj sto, smestile se. Moram vam reći da nije bilo baš na prvu loptu. Na trenutak mi se učinilo da nema mesta za nas. Ali bilo je. I vrlo sam zadovoljna zbog toga. Stigla je i devojka da se dogovorimo šta ćemo popiti dok se družimo. Dogovor oko dve kafe sklopljen na brzinu! I kafice stigle isto tako. Obe lepo poslužene i ukusne. Prijaju u svakom slučaju po kišnom danu. Dodaju mu malo boje i uživanja. Naše druženje doda još malo i eto nama lepog dana. Dobro društvo, prijatno i toplo okruženje. Upravo to dobijem svaki put kada sam u prilici da sednem u ovaj Caffe. Da se osećam opušteno, prijatno i nasmejano.

Tako je bilo i ovaj put. Sasvim sam sigurna da će biti još prilika. Da ne komplikujemo, napraviću ja još šetnji u tom kraju i dozvoliti sebi da mi bude dobro. U Sedmici mi je definitivno lepo!

Kako ukrotiti zver da se nauči poštovanju i ljubavi prema lepotici

Idemo redom. Prvo da se upoznamo sa lepoticom kao što dolikuje pristojnim ljudima. Odakle da počnem? Mnogo je lepa? Pa da, mnogo i jako dugo. Zove se Petrovaradinska Tvrđava. Ova lepotica je toliko impresivna u svojoj lepoti da ne postoji novosađanin koji se bar nekada u životu nije pohvalio da je poznaje.

Neopisivo sam srećna i ponosna što sam imala priliku da porastem baš uz nju. Moja osnovna škola je bila praktično u podnožju Tvrđave. Naši izleti, vannastavne aktivnosti su se najčešće završavali upravo negde na Tvrđavi. I šetali smo i crtali je i čistili kada je bilo potrebno. Porasli i krenuli u prve samostalne šetnje. Opet najčešće na Tvrđavu J Ima li neko mojih godina i nešto mlađi da bar jednu noć nije proveo na Đavi u diskoteci? Moguće ali teško zamislivo. Mi smo tu i ona pored nas. Čini mi se da ona vrlo često postane deo nas, da se podrazumeva da je tu. Nezamisliva je svaka druga slika Novog Sada. Čini mi se da vremenom prestanemo da se divimo i uživamo u njenoj lepoti. Da li mislite da je to naša lepotica zaslužila? U poslednje vreme mi se vrlo često dešava da kada prelazim Dunav i krećem u Petrovaradin pogledam Tvrđavu sa mosta. I razmišljam: koliko ljudi dođe da je obiđe, vidi, upozna… a ja sam privilegovana da je tu u mom vidokrugu i okruženju svaki dan! I vrlo često nisam svesna toga. Kao ni velika većina nas. Dešava mi se da odem gore samo kada imam goste. Naša lepotica to nije zaslužila. Svako od nas treba da iskoristi svoju privilegiju i da se prema njoj odnosi kao prema najfinijoj, porcelanskoj figurini. Ona to za mene i jeste. Koliko je samo ljudi za njenog postojanja prohodalo tom kaldrmom? Kakve su se sve cipele, cokule, čizme našle na njoj? Koliko haljina, sukanja se isprljalo kada ih zatekne kiša na toj kaldrmi? A prolećna šetnja sa kavalirom i raširenim suncobranom?

Sve to je Tvrđava videla, doživela i sačuvala svoju lepotu. Da li možete da zamislite koliko tajni ona zna i čuva? Koliko lepih i manje lepih događaja je posvedočila? Svaka cigla ima svoju priču. Naša lepotica i pored svega toga što vidimo i znamo i dalje ima svoje neotkrivene tajne. Čuva ih kao prava dama.

Sve to smo mi po malo zaboravili. I pretvorili se u zverke koje ne pronalaze način da iskažu ljubav i poštovanje. Ili skoro svi, velika većina. Postoji grupa mladih ljudi, volontera koja neumorno istražuje i čisti podzemlje Tvrđave koje je ogromno i nedovoljno istraženo. Pored svega toga jako zaprljano ljudskom rukom. Ovi mladi ljudi neumorno sve to čiste i brinu o našoj lepotici. Upustili su se u borbu koja ima cilj i u koju pozivaju sve nas da se uključimo i organizujemo zajedno sa njima.Osim te osnovne ideje koju sprovode sada, a to je čišćenje imaju mnogo projekata na umu koji će oživeti našu lepu sugrađanku. Upoznajte ih https://www.facebook.com/kontraminskisistem/.

Imam još jednu nerešenu zagonetku. Da li je naša lepotica dovoljno snažna da na svojim leđima ponese toliko ljudi kada se održava Exit i ostane uspravna? Volim taj festival. Volim tu energiju mladosti koja preplavi naš grad. Istinski sam srećna kada u to vreme hodam našim ulicama. Ali moja velika dilema je: mora li baš na Tvrđavi? Zašto Sziget festival nije, na primer, u Budimu? Da li postoji još neki prostor gde bi svi ti mladi ljudi uživali u muzici i druženju? Da li i koliko ona trpi? Želim da verujem da se neko ozbiljno bavi tim pitanjem. Moram vam priznati da nisam sigurna da je tako. Na moju veliku žalost. Moja namera svakako nije da se bavim pitanjem šta se radi ili ne ali svakako želim da podelim sa vama veliku zabrinutost oko ove teme. Sigurna sam da mnogo vas razmišlja na isti način ali iz ko zna kojih i kakvih razloga ćutimo na mestima gde bi trebalo da progovorimo o ovako važnoj temi. Mislim da je za nas mnogo važno da budemo odgovorni prema tako dragocenoj lepotici koja krasi naš grad i ulepšava svaki dan našeg života.

Svakako mi nije namera da ulazim u bilo kakvu polemiku na ovu temu. Ali želim da probam da osvestim ono dobro i lepo u nama. Želim da se male zveri koje čuče u svakome od nas povuku u neki zabačeni deo i ostave prostora uglađenim i začešljanim kavalirima koji savršeno znaju šta je ljubav i poštovanje prema lepotici koja samo svojim postojanjem to zaslužuje. Iskreno verujem da Tvrđava to zaslužuje svakim svojim delom, svakim kamenom i kamenčićem. Krenite u šetnju i uživajte što je baš tu sa nama.

Imamo ogroman potencijal pored nas da nam bude prijatno, uzbudljivo, korisno. Potrebno je samo da je volimo i čuvamo više, bolje i odgovornije.