Dnevna šetnja
Nedavno sam u razgovoru sa mojom decom pokušala da izaberem kuda da vodimo naše rođake iz belog Sveta. Svo troje smo pokušali da budemo konstruktivni, maštoviti, da pokažemo najlepše i najbolje. Dala sam prednost mlađima od sebe, slušala. Moram priznati da sam bila po malo tužna kada su došli do zaključka da dnevna šetnja ne pruža veliki izbor u gradu Novom Sadu.
Konačan zaključak mlađih je bio da je naš centar grada mali. Hm? Da, možemo to pogledati iz te perspektive brzih i kratkih pogleda. Ja ih doživljavam upravo tako. Prosto su napretkom i brzim razvojem mladi danas svoj život usmerili na brzo i mnogo. Sve je tako u njihovim životima i svaki drugačiji izbor ih po malo stavlja sa strane.
Osmeh
Da se razumemo, sve smo mi to uklopili i naši rođaci su otišli sa velikim osmehom na licu, gomilom fotografija i video snimaka zaljubljeni u naš ušuškani mali centar grada. Velika je to razlika šetati Zmaj Jovinom i Dunavskom i nekim velikim gradom u Australiji.
No, ja sam posle svega toga ostala u nekim samo mojim razmišljanjima i analizama. Pokušala sam da dokučim šta je to što mi živimo i što možemo podeliti sa svetom. Sasvim sam sigurna da mnogo stručniji ljudi od mene već imaju pregršt odgovora na ovo pitanje ali dala sam sebi za pravo da probam iz perspektive sasvim običnog zaljubljenika u svoj grad da prenesem svoj intimni utisak.
Prođi ili ostani
Tako sam ja stigla do pasaža. Da, prođi ili ostani. Pasaž koji povezuje Zmaj Jovinu 22 i 24 je moj izbor. Ponovo sam bila po mom mišljenju 🙂 mudra i u više navrata sa mojom ćerkom ostala u Fićkiću. Nikada se nisam zbog toga pokajala. Prvo mi je ona zakazivala sastanke u Fićkiću, a zatim sam ja krenula sa svojim prijateljima da uživam u toj lepoj atmosferi. Upravo to je moj najjači utisak. Tu smo u centru zbivanja, a malo sa strane, tiho i mirno. Da se razumemo, Fićkić je mali, najmanji kafe koji ja poznajem ali sa lepim i udobnim prostorom ispred. Upoznata sam da u dugim zimskim noćima u tom majušnom prostoru izabrani koji uspeju da obezbede malo prostora za sebe uživaju i dobro se provode, druže… Ja sam posetilac kada je vreme napolju lepo i sunčano. U junu, kada lipa cveta potpuno je savršeno odvojiti vreme i posvetiti ga sebi baš tu, u tom dvorištu.
Dvorište
Upravo tako, taj pasaž ja doživljavam kao zajedničko dvorište. U osnovi to jeste baš tako. Dve istorijski vredne kuće u Zmaj Jovinoj, brojevi 22 i 24 dele dvorište. Nekoliko osnovnih informacija možete pogledati ovde: http://www.ns.in.rs/en/ZMAJ-JOVINA-22/
Mislim da je upravo to magija koju možemo podeliti sa drugim ljudima, sa posetiocima. Taj zaboravljeni osećaj zajedničkog, a opet našeg. Ja sam u tom dvorištu izabrala Fićkić zbog preslatkog naziva, lepe bašte, drveta ispod kojeg mogu da sednem bez suncobrana, a da sam opet u hladu. Sigurna sam da bi neko od vas izabrao drugi deo dvorišta u kojem bi uživao i ponovo se vratio.
Ono što želim da ovim tekstom podelim, naglasim, izdvojim je baš taj deo kada ne moramo proći kroz dvorište koje je konstruisano kao prolaz nego ostati i odmoriti, sesti. Nije prošlo stotinu i više godina kada su ljudi živeli u zajedničkim dvorištima i delili život. Pritom bili srećni, nasmejani i zadovoljni. Brzo napredujemo, grabimo napred ali postoje tako male stvari koje oplemenjuju i izdvajaju nas kao vrstu na Zemlji. Mislim da svako od nas ima obavezu da ih neguje i prenosi dalje. Ne živimo više (u glavnom) u zajedničkim dvorištima ali imamo na našu ogromnu sreću prostore u gradu koji neguju upravo taj osećaj da zajedno može biti lepo i ugodno.
