Sećate li se svog detinjstva?
Krenula sam večeras u jednu mnogo lepu i meni dragu priču. Počela sam sa pitanjima. Imam ih ja još 🙂 Volela bih da kada sve ovo pročitate odvojite malo vremena i prisetite se, na taj način odgovorite. Biće mi drago da napišete, podelite svoje sećanje. Mudri ljudi kažu da u tim uspomenama krijemo ili pokazujemo našu suštinu, cilj, želje, početak puta kojim smo odlučili da krenemo.
Moje detinjstvo je, pretpostavljate vezano za moj dragi Petrovaradin 🙂 Seoce moje malo u gradu. Obožavam tu prisnu atmosferu koje se sećam. Uđeš u autobus, kao mlađi se prvo svima javiš pa kreneš dalje. Jer svi smo se manje-više znali. Svi stariji u Petrovaradinu su znali čiji smo, odakle smo i ne daj Bože da se glupiraš ili uradiš neku glupost. Nevolja na vidiku, a glas do roditelja i bez mobilnih telefona stigao pre tebe.
Dunav odmah pored nas, šuma u kojoj ima materijala za luk, strelu, pecaroši u Šinteru, Švebu. Sve nam je bilo baš tu pored nas. Treba samo da odlučiš šta te najviše zanima, ekipa postoji i krećeš. To su nam te aktivnosti u prirodi koja nas je počastila lepotom i raznovrsnošču na dohvat ruke, prigrlila nas dozvolivši nam da odrastemo slobodno i veselo.
Škola
Vremena su se promenila i to je divno. Želim da verujem i verujem da se razvijamo, idemo napred. No, kada je nama stiglo vreme za školu nekako je sve to bilo mnogo mirnije nego danas. Prosto dođe ta famozna sedma godina i ti ideš u najbližu školu. Nema biranja učiteljice, društva, predavača, jezika. Čega svega! Ja sam u mom delu Petrovaradina pripala Maloj školi. E sad, to se objašnjava ovako: za naše malo mesto postojala je samo jedna škola “Vladimir Nazor” i glavna zgrada je na obodu Tvrđave, kod Parkića. Za nas koji smo stanovali malo dalje postojala je i postoji zgrada u kojoj se išlo i ide do četvrtog razreda. Po dva odeljenja za svaki razred. To je bila i ostala Mala škola 🙂
Da vam ne detaljišem previše, nema potrebe. Opet smo svi bili kao porodica, znali se između sebe, znali nas svi učitelji, teta Stanka nas hranila, a teta Staza spremala za nama. Danas mislim da je to neprocenjivo bogatstvo koje nosim iz svog detinjstva. Taj predivni osećaj sigurnosti i pripadnosti. Da li treba da vam objašnjavam koliko sam bila srećna kada sam moju decu uvela u istu zgradu da krenu u prvi razred?
Generacija
Život i ja smo se dogovorili da ja ostanem i živim u Petrovaradinu. Moj dom, utočište je ovde i ni malo se ne žalim. Uživam svom snagom i zahvalna sam što je ispalo baš tako.
Novo vreme, novi vek, nove mogućnosti. Donelo nam je pregršt mogućnosti koje mogu biti iskorišćene na razne načine, i dobro i loše. Društvene mreže su predmet raznih diskusija. Iskustva su podeljena i potpuno drugačija. Lično mislim da zavise od našeg izbora, želje i mudrosti.
Život nas je poslao na različite strane. Društvene mreže su nam obezbedile da se povežemo i organizujemo. Na inicijativu nostalgičnog, vrednog i nasmejanog Sekrike na FB se oformila grupa Generacija Petrovaradin. Malo po malo rasla je i prerasla u grupu svih nas koji smo vezani za malu, veliku školu, Dunav, Oficirac, Tvrđavu, za Petrovaradin. Ima nas raznih godišta, na raznim krajevima Sveta. Međutim, najlepše je što se uz pomoć vrednih i posvećenih ljudi već sedam godina sretnemo svako leto u avgustu. Tehnika nam je pomogla da se povežemo i okupimo ali stisak ruke, osmeh i razgovor je neprocenjivo. Tako smo se i prošle subote sakupili uz naš Dunav, na Šaranu i nahranili naše duše pesmom, igrom, susretom sa ljudima sa kojima smo podelili detinjstvo, mladost. Svake godine pristigne neko novo lice koje dugo nisam videla i svake godine se iskreno radujem i uživam u razgovoru i društvu ljudi koji dele slična sećanja. Znam da nam nedostaje još puno drugara koji su iz nekog razloga neobavešteni ili sprečeni da se družimo ali uvek se isto tako nadam da će stići i da ćemo se iskreno zagrliti i nasmejati.
Svake godine susret sa ljudima mog detinjstva doživim kao neprocenjiv poklon mojoj duši i kao ono malo koje znači puno, koje je vrednije od svega što možemo opipati,a značajno oplemeni život i obogati ga snažnim emocijama koje traju….
Da, dajte češće svojoj duši prednost, nahranite je i oplemenite lepotom i emocijama koje u vama izazivaju radost i vraćaju osmeh. Vratite se u detinjstvo i obradujte dete koje je sasvim sigurno uvek sa vama.
P.S. Učinite mi malu radost i poslušajte https://www.youtube.com/watch?v=QYEC4TZsy-Y
Nekakvim čudom na radiju koji upravo slušam zasvirala je baš sada 🙂