Jedna od odluka je i upoznaj svoje bliže, i samo malo dalje , okruženje.
Ili što mudri ljudi kažu: Upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo 🙂
Sa velikom radošću sam se spakovala, zaprtila svoj mali ranac i krenula na put. Moj produženi vikend u Šumadiji. Tačno odredište: Stepojevac. Prijatelj kojeg sam srela u vozu je to ovako definisao: Stepojevac, zadnja pošta Lazarevac.
Idemo redom. Ako idete Ibarskom magistralom prema jugu Srbije sasvim sigurno ste prošli kroz ovo malo mesto. Stepojevac je po zvaničnim informacijama naselje u opštini Lazarevac koja pripada gradu Beogradu. Od Beograda je udaljen 41 km. Ukoliko samo prođete magistralom kroz mesto nećete naići ni na šta što će ga razlikovati od svih naseljenih mesta kroz koja prolazi magistralni put.
No, moje putovanje je imalo svoj cilj. Ovo nije bila moja prva poseta ovom delu valovite Šumadije. Moja bliža porodica ovde ima svoje domaćinstvo i tu provodi mirne dane potrebne da bi se utihnula gradska buka Beograda. Upravo to sam i ja imala priliku da priuštim sebi ovaj vikend: Mir i tišinu bez buke automobila, gradske vreve, bez televizora, radija. Priroda i četiri vesele i vredne žene, moja tetka, mama, sestra i ja. Dve generacije u poslu i uživanju. Održavanje seoskog domaćinstva uvek podrazumeva i puno posla. Lepo je što buđenje prirode nikada ali nikada taj posao ne pretvara u muku i teret. Preveliko uživanje je pokositi veliko dvorište i zatim popiti kafu ispod stare jabuke koja je tu desetinama godina i koja svojim domaćinima daje hlad i slatke jesenje plodove kao znak zahvalnosti što su zajedno. Niko je ne truje hemijom, ne prska, ne dira. Dovoljno je sunce, kiša i nasmejani, veseli ljudi u njenom okruženju. Sa svakom aktivnošću u prirodi dođemo do ovog zaključka: Kada se posvetimo i sa ljubavlju i pažnjom odnosimo prema njoj ona će nam višestruko vratiti. To je moj najveći utisak ovog vikenda. Nije nov i nepoznat ali sam uvek presrećna kada sam u prilici da obnovim ovo gradivo.
Kada se ušuškamo ovde uvek mi je očaravajući mir i jednostavnost sa kojom ovi ljudi žive. Ako hoćeš da pitaš komšiju nešto, koji je 20-30 metara dalje od tebe, jednostavno ga dozoveš i pitaš. Svako ko prođe ovim bočnim sokakom će vam reći ono jednostavno: dobar dan, kako ste? Nema potrebe da se sedam dana unapred najavljuješ da ćeš se družiti. Pozoveš, odeš, sednete i to je to. Kafa i Domaća Šljiva obavezno. Kažu za zdravlje 🙂 Malo se porazgovarate, nasmejete i opet svako na svoj posao. Uvek ima šta da se radi i ništa nije teško jer zemlja vrati višestruko.
Ustaješ uz cvrkut ptica i završavaš svoj dan tako. Šta da vam kažem? Ima li šta je lepše? Izlazak Sunca ili suton. Svako doba dana na svoj način uzbuđuje i očarava. Veliko je zadovoljstvo obezbediti sebi bar na nekoliko dana ovakav način života.
Rođena sam i živim u gradu. Ne želim više da se ponavljam o svojim osećanjima prema njemu. Negujem ih svaki dan i uživam u tome. Ipak, sasvim je zgodno i korisno s vremena na vreme ugrabiti priliku i približiti se što je više moguće prirodi i nekom možda zaboravljenom načinu života. Jednostavno zdravo je za naše telo i dušu podsetiti ih, što je češće moguće, o velikim i značajnim vrednostima koje nas priroda i sporiji način života uči i oplemenjuje.
Sasvim sam sigurna da ste iz prethodnoh redova prepoznali moju sreću i radost. Verujte mi, velika je sa samom spoznajom koliko smo okruženi lepotom i prirodnim darovima. Potrebno je samo malo pokrenuti se, gledati, raditi i usvojiti iz sasvim običnih dešavanja koja su svuda oko nas. Počnite da primećujete i sa osmehom živite svaki svoj dan 🙂
