Počelo je
pre 30 godina sa poslednjom dekadom XX veka. Sećate se reklame: Ja sam majstor Sić… Do dana današnjeg ja sam u dilemi da li je Sić ili Sič 🙂 i do dana današnjeg imam sliku vremešnog gospodina koji strpljivo sedi za starom mašinom i stvara.
Po prirodi radoznala nisam se smirila dok nisam obišla radionicu i prodavnicu u pasažu Zmaj Jovine. Ljubav na prvi pogled, koja traje do današnjeg dana, je rođena upravo tada.
Sećam se
svoje prve kupovine. Vredno sam radila dve nedelje i sve što sam zaradila,a nije bilo malo tih devedesetih, punog srca sam ostavila u radnji Manual-a za torbu. Danas je gledam na ramenu moje ćerke. Ista kao pre 30 godina, a ja presrećna i preponosna što je živela moj deo života i sada nastavlja dalje.
Kako tad,tako i sad 🙂 Decembar, moje mlađe dete bira poklon mami za rođendan i pojavljuje se sa torbom iz Manual-a. Osećaj isti kao i kada sam postala vlasnica moje prve, njihove torbe. Ogromna sreća i radost što svako moje zujanje ima novu, čarobnu drugaricu.
Često sam
pokušavala da odgonetnem moju višedecenijsku ljubav i posvećenost toj kući. Za početak,volim lepu torbu. Sledeće što mene inspiriše da verujem u svetliju budućnost su ljudi koji tu,oko mene, imaju jasan cilj,ideju i mnogo su vredni koristeći svoje ruke i poštujući vreme u kojem žive.
Pre dosta godina sam čula priču za koju ne znam da li je istinita ali meni se jako dopada. Ide uz moj način shvatanja života. Moj dragi rođak,pustolov i avanturista, mi je ispričao da porodice Jevreja u Americi jako vode računa o obrazovanju svoje dece i spremni su na svaku žrtvu ukoliko dete pokaže volju i spremnost da bude dobro obrazovano. No,pored toga njihova deca imaju još nekoliko obaveznih zadataka 🙂 U ranom detinjstvu moraju obavezno da nauče da plivaju, voze bicikl,a malo kasnije i zanat po želji. Da,da… raditi rukom. Toliko prosta logika ali stečena na osnovu teškog i tragičnog iskusta čitavog naroda. Povećava se verovatnoća da živiš ukoliko znaš rukom da napraviš,uradiš nešto.
Ponovo
se vraćam na moje veliko poštovanje radionice Manual. Volim što imaju prepoznatljiv stil, što vole vreme u kojem stvaraju, prilagođavaju se. Pored svega toga svaki komad iz njihove radionice je za ovih 30 i štogod godina istog kvaliteta. Po mom mišljenju, to je neverovatno važan princip koji obezbeđuje trajanje. Naravno, gde da zaboravim da naglasim neverovatno sam ponosna što su baš naši! Ne postoji moj rođak iz belog Sveta,a ima ih podosta, koji je bio u našem gradu,a da ga nisam odvela u Manual. Ja srećna,presrećna. Hvala vam, gospodine Siniša i vaši radnici,što imam na sva usta čime da se ponosim 🙂
Ponovo ću naglasiti da svaki uspeh vrednih ljudi oko mene, u mojoj zemlji istinski doživljavam kao svoj. Mali smo i površinom i po broju ali umemo da zasijamo i budemo konkurentni svim velikima 🙂
Velike
nade polažem u našu decu. Međutim, mislim da postoji greškica u vaspitanju, uvođenju u život. Mnogo nas je pravi. Još uvek ,na žalost, postoje rečenice „ma to ti je super zanimanje, sediš ne radiš ništa“ Davno, prošlo vreme. Malo je interesovanja za zanate. Osim što su nam deca lepa i naočita, radoznali su, kreativni, misleći ljudi. Roditelji treba da im približe i mogućnost stvaranja kroz neki lep zanat. Da se ne zaboravi, da se prenese sa kolena na koleno. Mislite li da sam previše romantična?
Možda da, možda ne. Svake oči imaju svoj ugao i u tome je lepota i prilika.
Manual je upornim radom utemeljenom na starom zanatu privukao poglede mnogo očiju i uspešno traje.
Moj naklon
do poda za poštovanje prošlosti, upornost, rad i ljubav koja je utkana u svaki komad koji izađe iz radionice.
Podeliću sa vama link emisije koju je o starim zanatima napravio #Jovan Memedović i posvećena je upravo obradi kože i Manual-u.
Pogledajte. Možda nekome od vas zaiskri neka ideja i otisne vas u novo,nepoznato i uzbudljivo 🙂 Verujte sebi, u sebe i srećno!
