Momenti

Zažmuri

Odvoji malo vremena i unesi note u svoj život. Samo zažmuri i poslušaj. Muzika je neodvojivi i neverovatno važan deo mog života. Ne postoji trenutak koji se ne može obojiti nekom kompozicijom. Kada smo srećni, veseli, besni, tužni, ostavljeni, zaljubljeni, šta god postoje note koje nas podignu, spašavaju, nasmeju, rasplaču… Kada odmaram, maštam, sedim na Suncu, radim u bašti, kuvam mora da mi svira nešto 🙂 prigodno trenutku, naravno. Za svako stanje duše postoji odgovarajuća muzika.

Godina koju živimo

Približavamo se kraju godine koju u ovom trenutku živimo. Brzo nam je stigao kraj. Od ponedeljka do petka pa vikend pa opet ispočetka eto nama novembra,a i decembra. Nisam baš ljubitelj svođenja računa, novogodišnjih obećanja na neki statistički način. U svakom trenutku možemo početi nešto novo i na neki način zabeležiti momenat koji se pamti. Tako sam ja juče gledajući ulaznicu za koncert shvatila da je moja 2018. godina obeležena vrlo čestim slušanjem albuma Jovana Maljokovića i ovih dana Nikole Pejakovića-Kolje.

Duša tanana

Kada je naša, lokalna muzika u pitanju moram priznati da mi je pored nota uvek važan i tekst koji prati muziku. Albumu Jovana Maljokovića i Balkan Salsa benda privukla me je duša tanana. To je bio početak 🙂 Odličan početak jer mi se preslušavanjem tog albuma otvorila predivna priča uz setni i po malo melanholični zvuk saksofona koji prati priču. Prepuno emocija iskazanih kroz muziku i tekst. Ljudi koji se profesionalno bave muzikom kažu da je to etno džez i ja im verujem na reč. Kako god nazvali vrstu odsvirane i savršeno aranžirane muzike ja sam ove godine beskrajno zahvalna što su nam iznedrili devet predivnih pesama koje hrane tananu dušu. Poslušajte https://www.youtube.com/watch?v=14I8BNbxz0c&index=2&list=PLIUHMuuuACiOA3ylsA1fdD3hk8brrisbG

Kolja

Za ovu priču želim pre svega da se zahvalim mojoj ćerki, Anji koja mi je skrenula pažnju da se dogodilo nešto na šta vredi obratiti pažnju. Poslušajte svoju decu 🙂 Za Nikolu Pejakovića znam već istinski dugo. Kao scenaristu, glumca, muzičara, reditelja. Svestran i beskrajno zanimljiv čovek već dugo. Uvek propratim šta je novo uradio, u svim oblastima kojima se bavi. U mojoj kući njegova muzika se vrlo poštuje i prati od samih početaka. Taj deo njegove priče mi je bio interesantan i zabavan ali nedovoljno interesantan da ga ciljano slušam. No, dogodio se album Četiri prsta!!! Sva tri uzvičnika sa ogromnim razlogom. Kada sam preslušala shvatila sam da će me na isti način uzbuditi i oduševiti i za deset godina, dvadeset. Moju dušu je dotakao muzikom i tekstom.  “Ovaj album je pun muzike, duboko je zarezao u muzičku prošlost, svest i stanje mog producenta, gitariste i prijatelja Voje Aralice i mene, tako da ga ja, zaista, posmatram kao moj ključni i najbolji album… Želim da ova ploča dođe do ljudi i da se sluša. Ranije, nisam baš puno mario za to”, ističe Kolja. Nemojte pronalaziti izgovore, poslušajte https://www.youtube.com/watch?v=XrUaOwAJZLo

Nije to sve! Za nas Novosađane Nikola će sa svojim bendom podeliti tu emociju 12.12.2018. u Studiju M. Toplo preporučujem da sredu obojite muzikom http://www.gigstix.com/sve-ulaznice/6-koncerti/2467-kolja-12122018-novi-sad-studio-m

Iskrena preporuka

Kada odlučite da uživate u preporučenim zvucima, molim vas stavite slušalice na uši 🙂 Toliko pravih instrumenata na jednom mestu to zaslužuju. Čini mi se da je to jedini način da ih sve čujete. Poslušajte i fenomenalne tekstove na oba albuma. Različiti su ali nose toplu emociju.

Sve ovo sam vam napisala sa slušalicama na ušima 😉

Ima li žena i o fudbalskoj utakmici mišljenje

Moram na početku da vam priznam koliko sam razmišljala kako započeti ovu priču. Za početak kako dati naslov već toliko puta ispričanoj priči, kuda krenuti… A baš silno želim da se malo pozabavim i ovom temom ali s pokušajem da nađem način da budem ozbiljna, sa istinskim stavom kada odmah tu pored sebe imam muškarca koji kaže da je Svet otišao do đavola kada žene gledaju fudbal 🙂

Na moju ogromnu sreću i radost rasla sam u porodici u kojoj su sva ali bukvalno sva velika sportska dešavanja bila praznik u kući. Ne preterujem, časna reč. Ali ima tu i mali, dodatni detalj. Mama, tata i ne jedna nego dve ćerke. Opet na moje veliko zadovoljstvo to nikada nije bio detalj koji je umanjio svečanu atmosferu. Hvala im do neba jer su kroz taj realno mali životni segment reagovali kao veliki i vrlo napredni ljudi. Sve smo gledali, lomili ruke ispred ekrana, glasno navijali, radovali se i tugovali zajedno. Kada posle puno godina razmišljam o svemu tome shvatam da su nas i na taj način učili koliko je potrebno poštovati vredne i posvećene ljude spremne da se odreknu mnogo čega, da vredno rade i trude se za pobedu i uspeh. Znam, sada će velika većina vas reći i za ogroman novac ali zašto svako od nas nije odabrao sport i beskonačno trenirao, radio i zaradio gore spomenuti 🙂 Talenat je mnogo manji deo od rada i odricanja.

Stigosmo tako i do fudbala. Moram priznati da mi je ta igra u nekim manje važnim i malim utakmicama prilično zamorna, dugo traje, ogroman je teren, stići od jednog gola do drugog je veliki posao. No, kada to rade mnogo dobri igrači onda je to istinski dinamično i zanimljivo. Vremenom sam shvatila da postoji i taktika osim trčanja, da su važna pravila koja se moraju poštovati, šta je to što dobre igrače razlikuje od manje dobrih. Ima tu puno toga i ja imam prostora za napredovanje i učenje. Znam. Najvažnije mi je da želim još puno toga da naučim.

Svet se okupio da igra fudbal

Svetsko prvenstvo ove godine u Rusiji. Ogromna zemlja spremna da na najbolji mogući način dočeka i ugosti fudbalsku elitu majke Zemlje. Valjda još od proslave Titovog rođendana i velikog sleta u Beogradu svake godine, volim i dan danas te masovne plesno-muzičke manifestacije 🙂 Zato uvek gledam sva otvaranja i zatvaranja veliki svetskih sportskih događaja. Ove godine sam posle otvaranja pratila i utakmicu, naravno.

No, ovo prvenstvo ima i posebnu draž. Stigli su i naši momci do Rusije. Za početak, malo li je? Prvu utakmicu odgledala kod kuće i uzbuđenju nikad kraja. Pobedili i dozvolili nam da sa smeškom odemo na spavanje.

Stigla na red i druga utakmica u grupi. Moja ćerka i ja pravimo nagli zaokret u nastupu, neočekivani dribling. Odlazimo u Piceriju Garden da u veselom društvu, najviše muškaraca, odgledamo ovaj važan meč. Sva mesta unapred rezervisana. Imale smo i mi naša dva.

Zašto baš Garden? Moram i to da vam ispričam. Istinski lep i prijatan prostor. Vodilo se računa o svakom detalju. Svaki put kada dođem kod njih imam taj lepi osećaj da sam kod kuće, samo malo drugačiji raspored nameštaja. Nasmejano i opušteno osoblje i Mile pica. Možda je on kao vlasnik ovog restorana važna karika. Svima vama koji ste iz našeg lepog grada ne moram baš puno da objašnjavam. Vama koji nemate tu sreću da živite u Novom Sadu ili ste značajno mlađi ljudi malo objašnjenje: to je čovek koji je prilično davno imao hrabrosti i volje da otvori prvu Piceriju u Novom Sadu, da krene dalje i otvori za nas Točak, najpopularniju diskoteku u drugoj polovini 80-tih. Kada sam prvi put ušla u Garden shvatila sam da prepoznajem puno ljudi koje nisam imala priliku da vidim dugo godina i bila sam vrlo srećna zbog toga.

Tako je bilo i ovaj put. Bilo je tu i sredovečnih i mlađih ljudi, stolova gde su samo sedele gospođe i gospođice, puno nas. Krenula i utakmica. Moram vam reći da smo moja ćerka i ja bile među ređim stolovima gde su sedele žene i gledale utakmicu. U jednom momentu je devojka koja se brinula za naše posluženje malo začuđeno pitala: vi gledate? Da, naravno u glas nas dve. Da vam pričam o utakmici mislim da nema potrebe. Verujem da je velika većina vas gledala, poradovala se i odbolovala u isto vreme. Nisam dovoljno stručna da komenarišem i pametujem o samoj igri, pravilima. Samo znam da sam gledala sa puno strasti i ljubavi jer tako velike utakmice u meni izazivaju puno emocija. Možda zbog toga postoje žene koje vole sportska dešavanja. Da li je to razlog što se neke žene posvećuju praćenju velikih sportskih događaja pa i fudbala? Iz mog ugla gledanja jedan od razloga svakako jeste.

Verujte mi ne razmišljam baš previše o tome. Ovog juna nikako. Radujem se kada imam dobro društvo da strasno i glasno ispratimo utakmicu. Pored toga znam da ću uvek biti uz male ekrane ili na terenu kada želim da uživam, podržim, navijam, gledam vredne i posvećene mlade ljude.